Уједињене нације и “одобрења” за ратове – ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email

Ко је ко, којешта
Пре двадесетак и нешто година, сада већ заборављен некакав стручњак за међународно право обавестио нас је да је неких осамнаест-деветнаест земаља учлањених код БабаНате бомбардовало Србију и Црну Гору без одобрења Уједињених нација (УН, ОУН).
Сваки обично добро необавештен слушалац те поруке, а таквих је понајвише, могао је разабрати да је основно, можда и једино задужење Уједињених нација да покреће ратне операције неких против некога. У двадесетогодишњем међувремену, потврда за такав разабир добијана је безброј пута, увек кад би неко поменуо бомбардемент из 1999. године, а најсвежија била је она коју је последњег фебруарског дана, током телевизијских украјинских актуелности, изустила једна политиколошка дама.
Сумњичавијим слушаоцима такве “мудрости” биле су подстицај да завире у књиге инџијеле и провере кога то заиста представљају такозване Уједињене нације, тај “концентрациони логор у организацији међународних банкара”.
Идемо од почетка.
У данима када се Другом светском рату већ наслућивао крај, будуће победничке силе исказале су јединствену жељу да се ратни сукоб таквих размера више не дозволи. А потом, 26. јуна 1945. године, у Сан Франциску, у Сједињеним Америчким Државама (САД), на завршетку Конференције Уједињених нација о Међународној организацији, представници педесет земаља, највећим делом из Јужне и Северне Америке, уз више европских и тек неколико из осталог света, потписали су Повељу Уједињених нација. Преамбулом овога акта дефинисани су циљеви Организације уједињених нација (ОУН), како следи:
“Ми, народи Уједињених нација, решени да спасемо будућа покољења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње, и да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих, и да обезбедимо услове под којима ће моћи да се очувају правда и поштовање обавеза које проистичу из уговора и других извора међународног права, као и да радимо на социјалном напретку и побољшању животних услова у већој слободи;
И у том циљу:
Да будемо трпељиви и да заједно живимо у миру једни с другима као добри суседи, и да ујединимо своје снаге ради одржавања међународног мира и безбедности, и да обезбедимо, прихватањем начела и установљењем метода, да се оружана сила не употребљава изузев у општем интересу, и да користимо међународни механизам у сврху унапређивања економског и социјалног напретка свих народа” (Радоје Радуловић, Људска права и демократија, Нови Сад 1993, 9).
Организација уједињених нација и Повеља о њеном будућем деловању били су колико резултат тренутног победничког одушевљења великих сила, толико и идеал о равноправности свих држава у њеном чланству, не само оних с оснивачког скупа, већ и оних које су у ту организацију ушле касније.
Но, на самом почетку, тај принцип равноправности прекршен је одредбама о саставу Савета безбедности и праву великих сила да “брину” о светском миру. “Уместо јединства, наступила је подељеност света, уместо светског мира, наступило је доба малих локалних ратова, невиђене трке у наоружању и изузетно изражена политика сукоба ниског интензитета” (Владан Јончић, Повеља ОУН и решавање југословенске кризе у “новом свстском поретку”, Војно дело 3-4/93, Београд 1993, 190-191). Док су на светској политичкој и војној сцени функционисале две велике силе, Сједињене Америчке Државе и Савез Совјетских Социјалистичких Република (Совјетски Савез), делатност Уједињених нација сводила се углавном на изналажење мањих или већих компромиса између тих двеју сила. У тренутку када је Совјетски Савез нестао са те сцене, Сједињене Државе показале су стварну намеру да, под видом изворног система колективне безбедности, успоставе нове односе у светској заједници; оне саме тај нови систем јавно декларишу као своју визију новог света, као “нови светски поредак”, што је само, и искључиво то, други назив за њихову глобалну стратегију и нову војно-политичку доктрину” (Исто, 191).
Лепу прилику да остваре такве своје намере, Сједињене Државе пронашле су у непотпуним и непрецизним нормама Повеље ОУН, које им омогућују да, по својим замислима, правно утемеље нове међународне односе.

Темељ новог светског поретка
Суштину и склоп америчких замисли о “међународном праву” најпотпуније је приказао амерички дипломата Ричард Њутн Гарднер (1927-2019), у раду под насловом Трновит пут у Светски поредак (објављеном 1974), у коме инсистира на уништењу суверенитета свих савремених држава: “Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље УН и не опуномоћимо светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса. Једном речју, ‘дом светског поретка’ треба дизати од темеља а не од крова. Још непосредније речено, око појма националне суверености треба створити обруч делимичне али сталне ерозије, чиме ће се постићи много више него застарелом техником фронталног напада”.
Међу десет Гарднерових главних услова за уништење суверенитета нација и држава (инспиратори новога светског поретка наслањају се, дакле, на правила хришћанске духовности, односно на број Божијих заповести), посебно је значајан онај који се у нашем времену већ остварује: “Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе глобалних светских жаришта… у којима ће такве снаге имати задатак да патролирају интернационалним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања” (Драгош Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 77).
Гарднеров, односно амерички циљ у замишљеном пројекту своди се на очекивање да избори буду слободни и демократски, али само под условом да “служе ерозији националног и државног суверенитета, дакле демократије. По аналогији и на основу непосредног искуства може се закључити да тај услов изискује вештачко подстицање ратних жаришта као алибија за интервенцију оружаних снага ОУН у служби успостављања свевлашћа господара новог светског поретка” (Исто, 77). Тај господар подстиче сукобе, шаље друге, а не своје људе, да својим евентуалним жртвама умире сукобљене стране, припреме услове за демократске и наводно слободне изборе и, када се отуд врате, остану да живе у уверењу да су својим деловањем достигли очекивани демократски углед.
Налик ономе што нам је познато из времена у коме се Адолф Хитлер (1889-1945Ш1962Ћ) припремао да се успне на власт: најпре је чланове своје партије усмеравао да чине терор, потом је обећавао нацији да ће он, кад дође на власт, брзо зауставити терор, да би, кад му је власт предата, наложио својим присталицама да прекину са терором и тако њега, Адолфа Хитлера, “натерају” да учини оно што је обећао (Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 30-31, лат).
Време, догађаји и искуство учинили су да се исто то може формулисати и нешто јасније, онако, на пример, како је то 1991. године, на заседању “тајне надвладе света”, учинио банкар Дејвид Рокфелер (1915-2017), сасвим из банкарског угла: “Савремени свет ће бити савршенији и уравнотеженији ако успоставимо једну светску владу. Наднационална власт светских банкара и интелектуалних елита има првенство над правом народа на самоопредељење а то је начело које смо и следили током векова” (Др. Калајић, Наведени рад, 77). Или, као што је то, некако у исто време, док се југословенска криза све више компликовала, председник француске владе Франсоа Морис Адриен Мари Митеран (1916-1996) предложио својим савезницима да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационалних “нових европских правних норми” за регулисање евентуалних спорова (према И. Петровић, Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, Нови Сад 1994, 101). Што ће рећи: “великима” ће само преостати да одбаце међународно право и почну да односе у свету уређују према сопственим стратешким циљевима, од случаја до случаја.

“Нове одговорности”
Баш таквој политици био је окренут Први самит држава чланица Савета безбедности УН, одржан крајем јануара 1992. године; тамо је “главни” био амерички председник Џорџ Херберт Вокер Буш Старији (1924-2018), који је истакао “да после ‘колапса империјалног комунизма’ и хладног рата, Уједињеним нацијама треба ‘удахнути нови живот’ како унутрашњим организационим реформама, тако и новим одговорностима које треба да добију у глобалном систему, док се председник Митеран заложио за напуштање политике по принципу ‘моћ је правда’ и за оспособљавање УН да служе очувању мира. У Декларацији Самита истакнута је потреба за развојем превентивне дипломатије, јер се у време радикалних промена мора бити привржен колективној безбедности, стварању и чувању мира, разоружању и контроли оружја, као и потреби за стварањем глобалног система међународних односа… Насупрот претходним ставовима, лидери земаља у развоју наглашавали су, на истом самиту, да заостајање њихових земаља може представљати извориште нових сукоба и криза, што је и до сада био случај, а то значи да новог поретка нема” (Момир Стојковић, Промене у међународним односима и “нови светски поредак”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 44-45).
Вербализмом о “новом животу” и “новим одговорностима” Буш је, заправо, истицао кључну улогу Сједињених Држава у светској организацији чији су не само домаћин у Њујорку већ и највећи финансијер, а “глобални систем” он је истина препоручивао непосредном америчком вођству. Биће да је Бутрос Бутрос Гали (1922-2016), тадашњи генерални секретар ОУН, добро разумео какво значење имају поједини од изложених ставова, те је уопштено приметио како је “ово један од најкритичнијих тренутака модерне историје у којем контуре светског поретка нису још јасне”. Пошто му је касније, “за време великог одмора”, потанко указано на оно што му није било довољно јасно, Бутрос Гали је крајем исте године додао да је “време апсолутног и ексклузивног суверенитета окончано” (Драган Симеуновић, Настанак и профилирање нових националних држава као последица успостављања “новог светског поретка”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 109; М. Стојковић, Наведени рад, 44-45), чиме је, практично, подржао и ставове и логику великих и најјачих. Тим својим “новим сазнањем”, Бутрос Гали је исказао своју спремност да цео систем Организације уједињених нација, нарочито улогу Савета безбедности у њој, прилагоди “предоминантној функцији у очувању мира и безбедности на начин који одговара новој улози САД у новом светском поретку”. И, кад је већ тако, онда треба сматрати разложним што “одлуке које се доносе у Савету безбедности могу бити неправедне, у социолошком и политиколошком смислу, али из позиције међународног правног поретка њих доноси надлежни орган, па оне, из позиције Повеље Уједињених нација, имају легалност у међународноправном погледу” (М. Стојковић, Наведени рад, 50). Овај последњи закључак сасвим се уклапа у мисао друга Карла Маркса (1818-1883) да је “свако право неправо”, али кад је оно у интересу најјачег, онда не може бити сумње у његову “правичност”.
Или, што би рекао Никола Пашић (1845-1926), “закони су писани за наши противници”.
Почетком 1990. године, Организација уједињених нација доспела је до тога да се о њој, њеним надлежностима и њеном деловању на светској сцени прича на сасвим неуобичајен начин. Под насловом “Уједињене нације сазријевају”, уредници бостонског листа Глобус, поздравили су спремност УН да прихвате извесне новине у свом раду, те да са пуном одговорношћу и озбиљношћу почну да следе “иницијативе САД за кажњавање агресора”. Таква пракса Уједињених нација приписана је “позитивним променама” у понашању Совјетског Савеза као наводног америчког непријатеља и победи коју су Сједињене Државе оствариле у хладном рату. Један Глобусов новински извештај констатује да је руска “осуда ирачке инвазије (на Кувајт, 1990.) омогућила Савјету безбједности УН, дуго парализованог због ривалства суперсила, да врши критичну улогу” у односу на агресију. Са своје стране, уводничар Тајмса поздравио је “изванредну промјену вјетра”, као знак да су се Уједињене нације најзад уозбиљиле и да су председнику Бушу омогућиле да настави свој “племенити напор” за стварање “Новог свјетског поретка како би рјешавао конфликте мултилатералном дипломатијом и колективном безбједношћу”. Вашингтон пост оценио је да су Уједињене нације “изненада”, после “дугог ривалства… између Сједињених Држава и Совјетског Савеза и његових савезника”, пристале да, “као промашај и форум за демагогију Трећег свијета”, буду распуштене и потом претворене у агенцију за бригу о светском миру.
У тим раним годинама, кад је првобитну концепцију УН као чувара мирољубивог света срушио хладни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, “замисли о Уједињеним нацијама су се урезале у свјетску свијест преко мргодних совјетских амбасадора који бљују вето (иако се зна да су Американци неупоредиво више пута посезали за том “справом” – Британци су на другом, Французи на далеком трећем, а Совјетски Савез тек на четвртом месту – Ноам Чомски, Шта то /уствари/ хоће Америка?, Београд 1994, 51) или журно напуштају састанке Савјета безбједности”, док чланови трећег света “окрећу Генералну Скупштину у форум пискаве, антизападне реторике”.
А један коментатор у Посту записао је да “за вријеме дугих година хладног рата совјетски вето и непријатељство многих народа Трећег свијета учинили су од Уједињених народа објекат поруге код многих америчких политичара и грађана. Али у данашњим измијењеним околностима, оне су показале да су ефикасан инструмент свјетског вођства и, потенцијално, агенција која може да утиче и на мир и на законске регуле у немирним регионима” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 257-258).
Из америчког угла, дакле:
– Хладни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза водио је само Совјетски Савез;
– Савет безбедности УН био је блокиран због ривалства суперсила Совјетског Савеза и Сједињених Држава, али је та блокада стизала искључиво из Совјетског Савеза;
– Иако су хладноратовске снаге биле конфронтоване на линији између Истока и Запада, савезнике је имао само Совјетски Савез, а због тога што је током хладног рата Совјетски Савез представљао какву-такву противтежу Сједињеним Државама, Уједињене нације биле су “објекат поруге код многих америчких политичара и грађана”;
– Уједињене нације постале су вредне пажње тек кад су пристале да буду претворене у америчку “мировну” агенцију и инструмент америчког политичког, војног и економског вођства .
И, да би се Уједињене нације спасле “поруге Трећег света”, марта 1990. године, у једном извештају америчком Конгресу о стратегији националне безбедности, Трећи свет описан је као вероватно место будућег сукоба у коме ће се САД појавити као заинтересована страна: “У новој ери ми предвиђамо да ће наше војне снаге остати битно потребне за глобалну равнотежу, али мање проминентне и на друкчији начин. Видимо да вјероватни захтјеви да користимо наше војне снаге неће обухватити Совјетски Савез (који је већ тада био пред распадом – ИП), већ можда Трећи свијет, гдје ће се нове способности и приступи захтијевати”. На шта ће личити тај “нови приступ”, убрзо је свету показао Роналд Вилсон Реган (1911-2004), амерички председник, упућујући 1996. године у Либију америчку морнарицу и ваздухопловне снаге да бомбардују цивилне урбане циљеве, вођен наводно племенитом намером “да се допринесе међународном миру на одређеном простору, слободи и прогресу у којем наша демократија и други слободни народи – могу да цветају” (Исто, 51).

Свет у тору
Без обзира на то што поједини важни а опрезни теоретичари (социолози, философи или историчари, свеједно) тврде да се на нови светски поредак гледа с неоснованом зловољом или безразложним страхом, поменутом синтагмом обележава се “успостављање неприкосновене политичке, економске и војне доминације САД и групе високо индустријски развијених земаља Запада, окупљених у неким међународним организацијама економског, политичког или војног карактера или око њих, над скоро свим осталим земљама света. То се манифестује настојањем да се остваре њихови стратешки циљеви (војни, политички и економски), као и интереси њихових савезника, вођењем спољне политике претежно с позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља, уз помоћ не само досад ‘поседованих’ војних, економских и политичких институција и међународних организација него и инструментализацијом чак и ОУН, које су до зачетка успостављања ‘новог светског поретка’ биле нормативно намењене општој користи свих земаља чланица” (Др. Симеуновић, Наведени рад, 103).
Друкчије речено, савремена Организација уједињених нација претвара се, полако али сигурно, и врло приметно, у ружну сенку Сједињених Америчких Држава, оне злосрећне државне оргнизације која је од времена Декларације о независности (1776) бринући о наводним својим националним интересима на свакој тачки Земљиног шара, водила по свету двестотинак “локалних” ратова (ту, скоро, неко је саопштио да су Сједињене Државе од свог оснивања до данас “мировале” свега осамнаест дана!), и чије је деловање, и њених вођа, видљивих и оних из сенке, и њихових једномишљеника, било условљено генетским наслеђем, односно тешким гресима предачким, родитељским и личним. Чинећи нове злочине, они су своје потомке додатно задуживали, а задужују их стално, и данас, несрећом и неморалом, бешчашћу и нељудскошћу.
У новим условима, једностраним проширењем сопствене наддржавне и наднационалне надлежности (правне, идеолошке, економске, војне) на чланице такозваних Уједињених нација, Сједињене Државе ваљда рачунају да ће се све те злочиначке “вредности” мање видети.
Боље рећи: никоме из тако створеног тора неће ни бити до евентуалног препознавања поменутих “вредности”.
О опирању таквим “вредностима” да се и не говори.
Што је било врло видљиво и из неприлика у које су Срби запали пре нешто више од четврт века, када су Хрвати, “свежи” чланови Уједињених нација, задојени неизбрисивом (неотклоњивом) мржњом према Србима, уз директну америчку војну подршку и благослов њеног служинчета, такозване Организације уједињених нација, опсежном војном акцијом кренули у систематско и немилосрдно истребљење србског становништва на србском народносном простору познатом под називом Република Србска Крајина. Била је то “права” прилика да се вишедеценијска неприкривена хрватска мржња према Србима, привидно сузбијана кроз крилатицу о наводном “братству и јединству”, искаже на изразито нељудски начин.
Геноцидом!

Србско “безбедносно” искуство
Траг о србским невољама под “заштитом” Уједињених нација оставио је Слободан Јарчевић (1942-2020), крајишки министар спољних послова, у предговору дванаестокњижју Српска Крајина 1991-1995, у коме је, између осталог, назначено да је, “са циљем да се српски народ на западној страни заштити од отворене хрватске усташке агресије, Председништво Југославије крајем 1991. године затражило од Уједињених нација да тамо пошаље своје мировне снаге’, да је “после скоро четворомесечног отезања, Република Српска Крајина стављена под међународну заштиту”, да је то “учињено… Венсовим планом који је ‘свечано’ обећавао да присуство мировних снага неће утицати на каснија политичка решења, да ће се у Крајини примењивати локални прописи (искључена је примена хрватског законодавства), те да ће Југославија бити гарант његове примене; ово последње значило је да ће она, Југославија, уколико би Хрватска оружано напала Српску Крајину, својим снагама заштитити тамошње Србе”.
Веровало се у све то јер је деловање ранијих мировних мисија Уједињених нација по свету окончавано онако како је предвиђано при њиховом формирању, али се у крајишком, србском случају показало да је све то била подвала “криминализоване структуре такозване међународне заједнице оличене у Уједињеним нацијама” које су своје “злочиначке намере… према Србима (и не само о намерама, већ и поступцима)” спровеле тако што су “дипломатски” подметнуле Венсов план и потом га третирале као докуменат који их ни на што не обавезује.
Потписник ових редака сматрао је корисним да, коментаром испод Јарчевићевог текста, све то “притврди” својим записом од 21. децембра 1995. године:
“И у радијском и у телевизијском дневнику саопштена је изјава неког француског министра (можда војног) да би исељавање србског народа из Сарајева могло пореметити мировни процес.
Ето ти га на! Срби су до сада били криви због којекаквих етничких чишћења, криви су због напуштања Србске Крајине, криви су што су се затекли у избегличкој колони коју су Хрвати бомбардовали (није искључено да су им помогли и западни савезници, можда и пилоти баш тога министра)… Зашто не би били криви и због тога што не желе остати под муслиманском влашћу.
Савет безбедности донео је већ неколико резолуција којима се ‘изражава забринутост’ због непоштовања људских права у Хрватској, због бројних прогона србског живља, због читавог низа несумњиво утврђених злочина над Србима, због паљења, пљачкања и уништавања српске имовине… због многих деликата који, да су их починили Срби, не би прошли без пооштреног ембарга, без најразноврснијих физичких и других блокада, без бомбардовања србских положаја и србских ‘стратешких’ циљева, макар се на мети нашли и цивили”.
Седам-осам дана касније, на тражење Николе Васића, тада председника Удружења прогнаних Срба са подручја брозовске Хрватске, овај потписник, писмима Савету безбедности ОУН и госпођи Елизабети Рен, специјалном известиоцу ОУН за људска права у претходној Југославији, са седиштем у Женеви, саопштио је избеглички став према резолуцијама Савета безбедности о хрватско-србским односима, како следи:
“Удружење избеглих и протераних Срба са подручја бивше Социјалистичке Републике Хрватске, сматра некорисним и штетним све резолуције које је Савет безбедности Уједињених нација донео са наводним циљем да србски народ заштити од хрватских прогона геноцидног карактера, пошто тон тих резолуција само охрабрује Хрватску да настави са досадашњом праксом. Прогон преосталих Срба наставља се још жешће и бездушније, србска имовина и даље се пљачка, пали и уништава, катастарска документација о праву власништва на непокретну имовину пали се и фалсификује, трагови о србском карактеру великог дела, тридесет седам посто, данашње хрватске државе бришу се, без икаквог изгледа да свему томе дође крај. Декларације о праву (и могућности) србског избегличког корпуса на повраћај у своја вековна станишта претварају се у заблуду у условима кад се све то дешава пред очима међународних посматрача, без и најмање намере да се то прикрије и, отуд, под непосредном заштитом ‘правних’, ‘демократских’ и војних институција међународне заједнице. По схватању правних теоретичара, заблуда о праву никоме не користи, а резолуције Савета безбедности и довођење србског народа у заблуду имају за једини циљ да Србима онемогуће враћање у завичај и поновно увођење у властити посед. Несумњиво, то је и доказ да међународно право не постоји и, истовремено, потврда оне Митеранове идеје са саме средине 1991. године о хитном увођењу такозваних ‘нових наддржавних и наднационалних правних норми’. Још више, све је то реализација политичке доктрине ‘хладног рата’, у чијој основи стоји захтев да Америка престане да ‘расправља о нејасним и нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације’, и заповест да се у будућности мора наступати са позиција силе”.
Шта се са писмом дешавало – не зна се јер институцију названу Уједињене нације не интересује истина, за њу је “истина” оно што жели њен криминализовани налогодавац, њен “домаћин” и највећи финансијер.
Како таде, тако и данаске!
1. март 2023.

Facebook
Facebook
YOUTUBE
YOUTUBE
Follow by Email