У настојању праћења стања безбедности на европском тлу, анализа и процена потенцијалних изазова, ризика и претњи, Евроазијски безбедносни форум и Универзитет Сингидунум 24. априла 2026. године организовали су научну конференцију „Странпутице европске безбедности”, током које се саопштењима јавности обратио већи број еминентних стручњака.

На почетку Конференције поздравне речи упутили су: у име Универзитета Сингидунум асистент др Лазар Раденовић и у име Евроазијског безбедносног форума проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији.

Проф. др Радомир Милашиновић, полазећи  од чињенице да нацизам није нестао са крајем Другог светског рата и да га је Запад вешто скривао за неко ново време, става је да се он ненадано повампирио са манифестацијама сукоба у Украјини. Он, у том контексу, истиче и српска искуства са терористичком делатношћу у чијој подзадини је усташка идеологија. По мишљењу Милашиновића, суочавамо се са новом-старом појавом коју треба објашњавати кроз призму угрожавања безбедности у свету и свих импликација које прете слободи човечанства. Познато је да сваком сукобу претходи „идејни пројекат“, као и вишегодишња свестрана припрема, па садашњу ситуацију у Европи карактерише управо таква фаза, при чему се врши невиђена припрема јавног мњења као и обећања да ће се до 2030. завршити тај процес како би се могло приступити сламању Руске федерације уз спремност да се до тада одржава рат у Украјини.

Проф. др Божидар Форца, генерал-мајор у пензији, истакао је да је Европа по много чему специфичан континент, тако што је историјски она центар истраживачких идеја, открића, економског напретка, културолошког развоја. На тлу Европе настале су модерне државе и највећи политичко-економски пројекат, Европска унија. Али Европа је и колевка негативних економско-политичких појава импе­ри­ја­лиз­ма, колонијализма и фашизма. Форца је посебно подвукао да су се на овом континенту одиграла два најпогубнија рата у историји човечанства, а у току је рат који прети да прерасте у нови глобални сукоб. У геополитичком смислу посматрано за мање од једног века на тлу Европе су се променила три облика светског поретка: биполаризам, униполаризам и мултиполаризам. По његовом мишљењу у безбедносном смислу посматрано, Европа је посебно карактеристична, где се преплићу национална и међународна безбедност, са регионалним аспектом каква је Организација о европској безбедности и сарадњи. Између националног и међународног аспекта, у Европи се појављује и заједничка безбедност.

Проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији у свом излагању, између осталог, рекао је и да су у процесу глобалних, динамичних и великих промена стања безбедности у свету, посебно у Европи, на Блиском и Далеком истоку, у домену националне безбедности Републике Србије потребне значајне промене. Многи спољни и унутрашњи чиниоци националне безбедности мењају се толико значајно да је неопходно преиспитати кључне поставке концепта националне безбедности што је уско везано за спољно политичку орјентацију државе и њене приоритете. Када се изграђује нови светски поредак, оличен у мултиполарности, није рационално судбину своје државе и народа везати за ЕУ и водеће државе НАТО у Европи. Управо те државе у Европи су носиоци идеологије глобализма, припремају се за некакав „европски рат” рат, улажу огромна финансијска средства и све отвореније се уплићу у рат у Украјини. Промашена и опасна милитаристичка орјентација водећих држава западне Европе и настанак мултиполарног света јесу довољни разлози за прецизније дефинисање и избор концепта националне безбедности Републике Србије.

Проф. др Бојан Димитријевић нагласио је да савремена Европа пролази кроз период дубоке економске и геополитичке трансформације која указује на потребу редефинисања концепта европске безбедносне архитектуре и конкурентске позиције Европе у односу на САД, Кину и остатак света. Посебан фокус Димитријевић ставља на питања потенцијалне енергетске кризе, појаве стагфлације, успореног раста БДП, цена хране, као и на могућу поновну милитаризацију Европе и развој војно-индустријског сектора. Димитријевић поставља и питање да ли ће се Европа у геополитичким играма моћи претворити, не само у геополитичког, већ и економског патуљка са другоразредном улогом у међународним економским односима и закључује да је неопходна реформа Европске уније и редефинисање односа са САД на релацији центар-периферија у правцу веће независности што постаје кључни стуб безбедносне архитектуре Европе. Он сматра да би  интерес Европе био  да се реши сукоб у Украјини и нормализују односи са Русијим те да будућа перспектива региона зависи пре свега од  дипломатских способности држава Европе, поштовања међународног права и брзих одговора на конкурентске изазове и проблеме енергетске кризе.

Проф. др Илија Кајтез, пуковник у пензији, сматра да је важно имати у виду шта је то садашња друштвена структура и динамика савремене Европе и који су то процеси и појаве који у највећој могућој мери обликују и утичи и на структуру, али и на социјалну динамику савременог друштва Европе. Кајтез истиче да постоји неколико друштвено-историјских процеса и појава које у највећој могућој мери одређују садашње друштво(а) у Европи. Државе и нације Европе живе у периоду посмодернизма. Он се у свом излагању позабавио и феноменом глобализације која у великој мери утиче на савремено друштво у Европи и ствара расцеп по питању места и улоге националне државе у животу европских народа и политичке поделе на две основне и супротстављене струје: глобалиста и суверениста које имају дијаметрално супротне погледе на место и улогу и значај државе. Проблем додатно компликује индивидуализација друштва која одговорност за решавање друштвених проблема преноси на појединца, што је, такође, једна од карактеростика данашње Европе.

Проф. др Срђан Перишић у свом излагању изнео је став да су криза и опадање моћи Запада и опадање моћи глобализације још 2008. године увели свет у садашња драматична збивања. Опадање моћи Запада је опадање хегемонске моћи САД –условило је поделу Запада на пет делова: први Запад су САД, други Запад је ЕУ, трећи Запад је Британија, четврти Запад је Израел, и пети Запад је глобалистичка „дубока држава”. Сви делови Запада међусобно се сукобљавају, али сваки део има свој рат против слободног дела света. Постоје две коалиције са Запада које воде рат против света: прва коалиција, САД и Израел, повели су нови рат против Ирана, док друга коалиција, ЕУ и Британија, воде рат против Русије у Украјини. Обе коалиције воде рат против многополарног света. Циљ обе коалиције је раздвајање Русије и Ирана, Русије и Кине. Обе коалиције, дакле, прва коалиција (САД, Израел) и друга коалиција (ЕУ, Британија) замерају једна другој што воде одвојене ратове истовремено – а не један по један. Светски рат се води између оних који по сваку цену желе да врате и ојачају хегемонију Запада.

 Доц. др Јована Павловић изложила је резултате истраживања доц. др Јелене Динић и асистента др Милоша Тошовића. По њима актуелна геополитичка догађања на светској сцени и геополитички односи великих сила имају значајне импликације на безбедност Републике Србије, при чему се посебан значај мора придавати утицају политике Сједињених Америчких Држава, Европске уније, Руске Федерације и Народне републике Kине на стратешко безбедносно позиционирање Србије. У тако комплексним релацијама нарочито је изазовна позиција Србије у покушају да балансира између конкурентних и делом супротстављених интереса великих сила. Улагања страних компанија у изградњу и обнову критичне инфраструктуре у Републици Србији представљају посебан инструмент економске моћи и утицаја, чиме се генерише комплексан амбијент са бројним импликацијама на спољнополитичко позиционирање и балансирање између интереса великих сила. Будуће безбедносне перспективе захтевају додатну пажњу, посебно у контексту очувања и унапређења безбедности Републике Србије у условима актуелних геополитичких односа, као и евентуалних промена услед даљег геополитичког надметања великих сила.

Проф. др Предраг Павлићевић направио је осврт на академски дискурс унутар Европске уније који обухвата међудржавну сарадњу у Азији, понудивши одговор на питање на који начин европски академски кругови представљају различите моделе регионалне и међудржавне сарадње у Азији, као и да ли у том приступу постоји аналитичка доследност или селективност. Основна хипотеза је да академски дискурс унутар ЕУ према организационим облицима међудржавне сарадње у Азији не поштује у потпуности принцип научне објективности јер аналитички приступ одражава политичке, безбедносне и нормативне оквире европског разумевања савременог међународног поретка, и експлицитно подржава геополитичке интересе држава ЕУ. Павлићевић је направио хипотетички оквир који је укључио три истраживачке претпоставке: да се ASEAN унутар ЕУ претежно тумачи као легитиман и пожељан модел регионализма; да се SCO посматра као важан али нормативно дистанциран, и уочљиво критички геополитички амбивалентан оквир; док се руско-евроазијски интеграциони блок најчешће дискурзивно уоквирује као инструмент ширег утицаја Русије, а не као аутономан модел интеграције. У мери у којој је то подржао истраживачки узорак, он је указао да академски дискурс унутар ЕУ не функционише искључиво као средство научног тумачења, већ као простор репродукције геополитичких конструкција и стратешких интереса, и увезаних безбедносних конструката и доктрина о евроазијском геополитичком простору.