Евроазијски безбедносни форум је и ове године обележио дан почетка НАТО злочина над народом Савезне републике Југославије. Прво је у просторијама Друштва српских домаћина одржан научни скуп – округли сто пад називом „ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ 1999. ГОДИНЕ“ а потом су чланови ЕБФ и учесници округлог стола запалили свеће код споменика Милици Ракић девочици жртви НАТО агресије и симболу невиног страдања у злочинима НАТО пакта против Српског народа.

Учесници су у својим излагањима посебно нагласили да се СР Југослвија 1999. године нашла на путу светских хегемона предвођених САД, њеним савезницима и извршоцима њених жеља и замисли у остваривању безочне доминације светом и његовим потчињавањем сопственој вољи и потребама. У то време, деведестих година ХХ века, Срби су били једини народ на свету који је има снаге и храбрости да се супротстави злу, насиљу и самовољи разуларених глобалиста који су потпуно доминирали светом. У времену када је Русија била “на коленима”, када је Кина могла само да искаже протест због уништавања њене амбасаде у Београду и убијања дипломатски представника, од свих народа на свету само су Срби имали снагу, одлучност и вољу да искажу своје неслагање и да се и оружано супротставе злу. Након што су већ преживели нападе у Републици Српској Крајини и Републици Српској, отворено стављање тзв. политичког запада на страну свих српских непријатеља, као завршни чин и потврда да су сметња Срби су доживели и трећи напад на свој опстанак у СРЈ тј. Србији. И трећи пута су светски хегемони за мање од десет година у срцу Европе и на крају ХХ века насрнули на један малобројни али по делима велики народ који није прихватио да се повије пред злом и одустане од права на сопствени избор и живот. Била је то најнеравноправнија борба коју је свет икада видео и коју људска историја памти и бележи. Оно највредније, што увек треба посебно истицати, нисмо поклекли, нисмо се предали и нисмо поражени. Из тог сукоба смо изашли жестоко оштећени али са међунардоно ваљаним документима који нам гарантују територијалну целовитост кроз потписани Кумановски споразум и посебно важну Резолуцију бр. 1244 Савета безбедности Уједиљених нација. Поред великих људских жртава, страшног разарања привредних, инфраструктурних и других објеката који ни по једној међународној конвенцији нису смели бити гађани а камоли уништани, доживели смо и тешке последице у загађену земљишта, воде и ваздуха материјама изузетно штетним по живи свет и опстанак сваког живог организма. Од радиоактивних материјала које су користили у нападним дејствима, преко хемијских једињења која су испуштана у околину након уништавња привредних објеката где су складиштени настале су тешке последице по околини и живи свет које ће трајати хиљадама година у будућност. Тиме је показано  да је против Срба вођен рат у три основна домена: конвенционални, хемијски и нуклеарни. Једино што нису учинили против Срба је да нису водили и биолошки рат.

На жалост, осим што је њихов злочин остао некажњен, изостао је и низ мера које су државни органи били дужни да предузму. Нити је начињен одговарајући списак учињеног загађења, са прецизним пописом шта , где и како је загађено, па нема нити може бити одговарајућег плана шта и где треба чинити. Укратко, државни органи не чине баш ништа да након двадесет четири године бар знамо где, шта и чиме је загађено. Чини се да чак свесно спречавају да се било ко бави тим питањима и да учини било какав напор да би се ствари покренуле у правцу неког решења што представља једну врсту прикривања почињениг злочина. Чак су полако угашени и они појединачни програми који су били бар делимична реакција на настале последице. Тако је на пример, доласком тзв. демократски изабране власти, престало праћење здравственог стања припадника Војске који су били угрожени осиромашеним уранијумом  и здравља њихових породица (потомства).

На научном скупу су учествовали и говорили на следеће теме:

1. др Драган Петровић, научни саветник, Институт за међународну политику и привреду, Београд – Геополитичке последице након НАТО агресије на СРЈ 1999. године;
2. проф. др Радомир Ковачевић, Клинички центар Србије, Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“, Београд – Уранијум MAGNUM CRIMEN                                               
3. др Мирјана Анђелковић – Лукић, дипл. инж. технологије, виши научни сарадних Војнотехничког института у пензији, члан Међуресорног координационог тела за истраживање загађења Србије од НАТО  агресије – Отимање КиМ од Србије, завршни чин НАТО агресије на СР Југославију
4. проф. др Мила Алечковић, члан светске групе Doctors for Covid Ethics – Crime against Humanity – Психологија агресије која се не заборавља        
5. проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији, Евроазијски безбедносни форум – Отимање Косова и Метохије  у режији НАТО пакта.

Сажеци излагања и основне поруке учесника:

др Драган Петровић, научни саветник                   

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ НАКОН 1999. ГОДИНЕ

Када су САД и НАТО извршиле агресију на СР Југославију 1999. године, у покушају да отму Косово и Метохију, свет је био на врхунцу монополарног поретка. Тај поредак успостављен нагло почетком деведесетих, обликовале су управо САД као тада једина суперсила и НАТО као водећи војни савез. Напад на једну суверену земљу без сагласности осталих светских и регионалних сила, покренуо је светска јавна мњења и друге силе, ван НАТО ка уздржанијем односу према таквом поретку хаоса. Сличне „интервенције“, заправо агресије САД су се наставиле и следећих година. Са друге стране крах неолибералног економско-социјалног концепта 2008, те раст утицаја сила БРИКС и ШОС пре свега, све убрзаније креира мултиполаризам. САД и данас, када је јасно свет закорачио у мултиполаризам, покушвају да доврше пројекат отимања у целини Косова и Метохије од Србије. Овај процес отимања јужне српске покрајине, има и шири значај за атлантистичке и мондијалне центре моћи, они у њему виде и елеменат у оквиру њихове борбе за продужетак утицаја посустале америчке хегемоније у свету, пре него што се оконча украјински сукоб. Србија и српски народ у целини, требају да истрају на одбрани суверенитета по питању Косова и Метохије.

 др Мирјана Анђелковић Лукић

ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ОД СРБИЈЕ, ЗАВРШНИ ЧИН НАТО АГРЕСИЈЕ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

У ненајављеном рату против Савезне Републике Југославије 1999., циљ  НАТО пакта  је био отимање српске аутономне покрајине од Србије и подизање највеће војне базе у Европи. У раду је приказана генеза настанка Косова од 1912. до данашњих дана на уштрб територије Србије. Како би овладали територијом Косова и Метохије, чланице НАТО пакта и САД су у агресији на Србију 1999. године користиле женевским конвенцијама забрањена убојна средства, касетне бомбе и муницију пуњену осиромашеним ураном и плутонијумом. Током агресије, територија СРЈ била је својеврстан полигон за испитивање и приказ нових војних средстава,  и за пражњење магацина са застарелом муницијом којој је истекао ресурс.

проф. др Мила Алечковић

ПСИХОЛОГИЈА АГРЕСИЈЕ КОЈА СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА

             После двадесет и четири године, хиљаде рањених и погинулих остали су у нашем сећању жртава. Злочиначка агресија на тадашњу Југославију и Србију није могла да буде психолошки потиснута у психи колектива који се бори да преживи, јер потискивање уништава способност објективне анализе, интројектовања искуства и спремности за одбрану. Ниједан моменат трагедије није нестао из колективне свести: ни убиство Милице Ракић, ни циничан назив операције Нато агресије, ни намерно гађање цивила, ни употребљене  касетне бомбе,  али ни протести широм света или родољубива акција храбрих личности из Европе, као ни дело француског мајора Бинела који и данас шаље писмо српском народу.

            У овом излагању, бомбардовање Србије неће бити разматрано као меморијски податак историјске науке, већ као компензаторни и сублимациони механизам у људској психопатологији који, с једне стране, омогућава снагу за даљи живот жртвама, а са друге делује аутоагресивно у случају пробуђене савести агресора. У другом случају, за разлику од психопатских карактера који настављају са насиљем, имамо феномен самоубистава код  једног броја борбених пилота који су учестовали у бомбардовању Србије.

            Ово излагање имаће за циљ анализу психолошке функције незаборављања претрпљеног насиља и објашњење два различита правца у којима непотиснути трауматски садржај  може да се креће. На једној страни налази се жртва, а на другој агресор. Сећање у ова два случаја има потпуно различиту функцију.

Проф. др Митар Ковач

ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ  У РЕЖИЈИ НАТО ПАКТА

Треба знати да тзв. Споразум о нормализацији односа  Србије и лажне државе Косово (тзв. Споразум), није заснован на вољи народа, међународном праву, Уставу Р. Србије нити на Резолуцији СБ УН, него на уцени и диктату САД, НАТО пакта и ЕУ. То је по њиховој замисли завршни документ за суштинску капитулацију Србије. Такозвани споразум је потребан пре свега САД како би довршили процес окупације и легализовали отцепљења Косова и Метохије од Р. Србије. Њима је потребна тзв. држава Косово као чланица НАТО пакта а потом да се присаједини Албанији. Америка је изабрала Албанију за стратешког партнера на Балкану и постепено ради на реализацији пројекта тзв. Велике Албаније. Изјаве америчких званичника да желе добре односе са Србијом су неискрене и у функцији придобијања власти Србије да потпише тзв. Споразум. Свака прича наших политичара да неће дозволити члансто НАТО државе Косова у УН и да неће признати ту НАТО државу је огромна лаж за народ јер то од њих нико и не тражи.

Америци је потребно Косово у НАТО пакту, као њена територија на Балкану, која заједно са Албанијом омогућава јефтино и повлашћено базирање копнених, ваздухопловних и поморских снага, на југоистоку Европе.  Без тзв. споразума нема чланства Косову у НАТО пакту а нема ни присаједињења Албанији. Тај простор тзв. Велике Албаније, проширен Северном Македонијом а у перспективи и са обогаљеном Србијом јесте тај, тзв. Отворени Балкан. Вероватно се мисли да је више „отворен“ као колонија за криминал, трафикинг, наркотике и друге садржаје незаконитог деловања а јавно се промовише под плаштом убрзаног „привредног развоја“. Сваку борбу за Косово и Метохију власт покушава искомпровати тзв. екстремним српским национализмом и организацијама које се боре за власт. То наравно не одговара истини и представља обичну пропаганду режимских медија, тзв. аналитичара који су корумпирани и лажу народ за велике паре, како би амортизовали отпор народа а и то је кривично дело саучесништва у издаји Косова и Метохије. Тачно 24 године након агресије НАТО пакта САД журе да доврше злочин тражећи од власти Србије да им преко тзв. споразума на тацни предају Косово и Метохију. Народ то неће дозволити и већ је исказао став да не вреди ничији потпис на било ком споразуму који је донет мимо њихове воље, те да ће исти бити поништен.

 

Након одржаног научног скупа чланови Евроазијског безбедносног форума и учесници скупа су се упутили до споменика девојчици Милици Ракић у Ташмајданском парку који симболизује сећање на свих седамдесетдеветоро убијене деце и све друге, на жалост још увек непребројане жртве, НАТО злочинаца и запалили свеће у знак сећања.

 

Петко Рашевић, Евроазијски безбедносни форум