На Централном гробљу у Београду 22. марта је, уз највише војне почасти, сахрањен Алберт Ахсарбекович Андијев, руски добровољац који је учествовао у одбрани Србије од НАТО агресије 1999. године на Косову и Метохији.

Поред чланова породице, легендарног Руса су на последњи починак испратили и његови саборци из херојске 549. моторизоване бригаде из Призрена, пријатељи познаници и поштоваоци његовог херојског дела.

Алберт је рођен 3. децембра 1970. године у месту Ељхотово, на Владикавказу у Северној Осетији, Руска Федерација, у угледној патриотској породици познатој по рвачким шампионима. И сам је био успешан у том спорту. Када је 1999. године почела НАТО агресија на Србију, спаковао се и возом дошао у Београд 28. марта.

У име сабораца над одром хероја говорио је његов претпостављени старешина из рата генерал Коњиковац који је између осталог казао: „После рата, остао је да живи у Србији, оженио се Српкињом, добио сина и дао му име Лазар симбол српске жртве, страдања и вечности. Србију је волео као и Русију. Додао је да је Академија Видовданских витезова српских, доделила Алберту статуу српског витеза 2019. године, да је носилац споменице 20 година од НАТО агресије, споменице ПЈП са мачем. За заслуге у борби награђен је пиштољем 1999. године.

О рањавању код Суве Реке 5. маја те ратне 1999. године сам Алберт је казивао: – Погођен сам у око… Муњевито сам размишљао. Снајпер сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам. Осетио сам да губим свест, некако сам се подигао а тада сам добио и други метак у руку. Саборци су ме брзо ставили на шаторска крила и однели у позадину. Иако су последице рањавања биле тешке, остао је инвалид, он се пре краја рата својевољно вратио међу своје саборце на Космету.

После рата остао је да живи у Србији, у Власотинцу. Оженио се и добио сина Лазара а његова породица се неколико година касније преселила у Београд.

Од преминулог хероја у име Друштва српских домаћина, опростио се његов председник Нићифор Аничић говором који је прочитао проф. др Миладин Шеварлић.

Говор преносимо изворно:

Тужни зборе,

окупили смо се да испратимо вечној кући човека који је задужио Србију а није Србин ни Српски држављанин.

Алберт Ахсарбекович Андијев (3. 12. 1970, Осетија, Руска Федерација – 1 4.03.  2021, Београд, Република Србија) даде све од себе и, како он сам рече, остави око на Косову, бранећи српске светиње и српску душу, раме уз раме са српским родољубима на Паштрику, као и осталим пределима Косова и Метохије.

Како рекоше преживели саборци, Алберт им био је узор, идол и снага. Милош Обилић би му се дивио. Краљ Александар Карађорђевић би му дао Карађорђеву звезду Првог реда. Са радошћу и српско држављанство и имање да се окући као Српски домаћин.

На жалост, наши режими после НАТО агресије су Ти окренули леђа да се не би замерили непријатељима који и даље командују на окупираном српском Косову и Метохији.

Алберте путуј, путуј јуначино. Српска земља ће те примити без ока као што је примила Карађорђа без главе.

Остаћеш у српској историји као Арчибалд Рајс, наш велики пријатељ. Друштво српских домаћина ће ти подићи споменик на Твом гробу. Свако ко дође на то гробље стаће поред Тебе да Ти се поклони.

Ја Нићифор Аничић кога никад ниси упознао покушаћу да ступим у контакт са Твојим сином Лазаром. Па ако да Бог и дође до споразума са породицом водићу рачуна о њему да стане на ноге, како са то код нас каже. Да постане добар човек, добар Српски домаћин са руском и српском православном душом.

Хвала Ти Алберте за све што си учинио за Србију и Српство. Данас, ми чланови Друштва српских домаћина дајемо Ти држављанство српско. И твоја слика ће бити у просторијама Друштва српских домаћина.

Путуј руска душо и српска јуначино тамо ће Те срести српски јунаци.

Нека ти је вечна слава, за све ти неизрециво хвала и почивај у миру.

 Нићифор Аничић