Уводна напомена

Жудњу водеће политичке гарнитуре у Србији да је у Европску унију “припусте” (или подведу) неки од доказаних србских непријатеља, оптерећују и нескривене намере главног губитника у двама светским ратовима да своје поразе претвори у накнадне победе. Несумњива је опасност да ће немачка политика и историографија (или: немачка политичка историографија, односно историографска политика) и даље бити посвећена “доказивању” наводне србске кривице за избијање Великог рата (1914-1918). Тај немачки теоријски и практичан подухват био би знатно олакшан уколико би ту кривицу признала већ поменута или нека сродна политичка гарнитура у Србији.

И не само политичка, пошто постоји бојазан да ће се неко из кругова такозване критичке историографије у Србији, по свему антисрбске, олако одрећи националноослободилачких тежњи, цивилних жртава и ратних победа својих предака и “признати” да је све то, с ове “временске дистанце”, било у супротности са логиком новога светског поретка ововремене западне мондијалистичке демократије, те зле коби свеукупнога људског рода. Утолико пре што је и водећи “произвођач” те демократије, један од победника из поменутих ратова, пристао да се за зеленим столом измене не само њихови крајњи резултати, већ и разлози због којих су се поједини учесници, да ли победници да ли губитници, укључивали у “спорне” ратне сукобе.

 

Србији није било до рата

Мада Србији није било до рата с Аустроугарском, ни 1914. године ни раније, геополитички интереси њеног северног суседа нису јој остављали превелик избор. У време Анексионе кризе (1908), своје мишљење о аустроугарским ставовима према србском народу изложио је и Стојан Протић (1857-1923), и раније и доцније на високим местима у државној управи, а тада “само” народни посланик подсећајући да србска “парница с Аустро-Угарском не траје од јуче, а не траје ни од Берлинског Уговора само. Она је много, много старија. Стално, непрекидно, већ више од сто година, она узима комад по комад српске земље; и стално непрекидно она потискује српски елеменат у својим границама… тај део нашега народа нарочито стално гони, стално потискује, и зато јој и ми овде у слободној Краљевини Србији никад нисмо добар сусед… Њена стална тежња, која се огледа у сваком факту, та је, да сав српски елеменат увуче у свој круг, у оквир своје царевине… она стално комад по комад земље, у којој српски народ живи, отимље. Узела је Далмацију, узела је Боку, притисла је Црну Гору, и начинила се господарем у њеном приморју, па је онда бацила око на Босну и Херцеговину. Цела историја њенога држања према Босни и Херцеговини већ је знана нама свима. За то је она и овај последњи чин извршила да се дефинитивно намести нама за суседа и са западне стране. А да она не мисли ту стати, доказ је и нама и Јевропи оно што нам је ту са свим скоро изнео Данцеров Аrmee Zeitung, кроз који говоре високи војни кругови аустро-угарски. Ту је већ бачено око и на Србију и на Македонију!

…Њен апетит из године у годину, из деценије у деценију, стално расте… Аустро-Угарска, верна свим оним тенденцијама своје балканске политике, стално спречава да Србија буде војнички спремна… Она је забранила својој фабрици оружја да изврши уговор према нама, и оставила је наше поручене пушке код себе. И то у пуном миру!… (Она) се чудила и тужила нас Јевропи што смо на глас о проглашењу анексије Босне и Херцеговине, позвали резервисте на вежбање, у истом оном тренутку кад је ова већ у велико вршила дислокацију трупа у Босни и Херцеговини и према Србији, и кад је појачала своје стајаће трупе” (Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Србије 1908-1918, XVII редовни састанак, 21 децембар 1908, 319-322).

У веку о коме Протић говори, Русија је после пораза у Кримском рату (1853-1856) и без савезника на Балкану (пошто су Енглези, Французи и Аустрија наметнули неутралност Србији, Грчкој и Црној Гори), остала без неког битнијег утицаја на европску политику, а од могућности њеног протектората над хришћанским Јужним Словенима на Балкану, односно Србима, остало је само сећање. Било да се радило о Србима “угарским”, или “аустријским”, или “турским”, сви они остали су без свог руског протектора, а била је “укинута” и нада да би протекторат могао васкрснути јер је граница енглеског и француског утицаја у Турској (према томе и у србским крајевима под Турском) тако постављена да није давала наде ни Русији ни Србима. У таквим условима, барем су тако мислили другови Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895), ни на Русију, а нарочито не на Јужне Словене, односно Србе, није више требало трошити време. Наиме, и један и други били су уверени да је већ била остварена њихова “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, парола која је позивала на физичко (биолошко) уништење Словенства: “Нека тада буде борба, неумољива борба на живот и смрт са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам” (К. Маркс и Ф. Енгелс, Дела, Том 9, Београд 1977, 237, лат.).

Тероризам западне “производње”, по свему геноцидне природе!

За такав руски “изостанак” са Балкана брзо је нађена замена: у велику политичку игру за тај тек “испражњени” простор уведена је Аустрија. Наиме, вишедеценијско деловање Ризорђимента, покрета за национално ослобођење и уједињење Италије, окончано је 1870, а практично је приведено крају четири године раније, трећим ратом Ризорђимента против Аустрије и њеним потискивањем из Италије. Ова крупна промена на европској политичкој мапи прошла је без великих трзавица благодарећи томе што су европске силе – аустријско повлачење из Италије и њену потоњу “кооперативност” наградиле упућујући је да на Балкану надокнади оно што је на Апенинима изгубила. Све што се касније, у геополитичком смислу, са Србима догађало, последица је такве стратегије европских великих сила и њиховог новог “штићеника” Аустрије.

Суштина поменуте стратегије “озакоњена” је на Берлинском конгресу (1878), а споредне његове одлуке биле су да се србским кнежевинама Србији и Црној Гори призна (или удели) независност, с тим да се Срби морају одрећи националне историје и да не смеју ни помишљати на уједињење. Да би се то и осигурало, Аустрија је (сада већ у унији с Угарском) преко Рашке области трасирала коридор за своје надирање према Солуну, а истовремено је своју пажњу окренула и према простору на коме су живели Арбанаси.

 

Одјеци Сарајевског атентата

Атентат на аустроугарског престолонаследника Фердинанда (1863-1914), на Видовдан 1914. године, добро је дошао ратоборним круговима у Бечу да приступе реализовању својих замисли о нападу на Србију, умиривању Јужних Словена и проширењу хабзбуршке власти чак до Солуна. У томе је нарочито предњачила Војничка странка која је “од новембра 1912. до 1. јуна 1914. године 26 пута (и словима: двадесет шест пута – ИП) тражила од своје владе да поведе рат против Србије и Црне Горе и предлагала да се Србија уништи као држава и подели између Аустрије, Бугарске, Албаније и Румуније” (Борислав Ратковић, Узроци рата између Аустро-Угарске и Србије 1914-1918 и Церска битка, Војноисторијски гласник Београд, јануар-април 1989, број 1, 224, лат.). Званични војни кругови у Бечу оценили су атентат као србску објаву рата Аустроугарској и “препоруку” да се рат прихвати “из политичких разлога”, а Франц Конрад фон Хецендорф (1852-1925), начелник аустроугарског генералштаба, тврдио је да, “ако пропустимо ову прилику, Царство ће бити изложено новим експлозијама југословенских, чешких, руских, румунских и италијанских аспирација”. У мемоарима објављеним 1926. године, Конрад ту “прилику” не везује за сарајевски атентат, већ за потребу да се коначно остваре кључни аустријски стратегијски и политички циљеви на Балкану: “Аустрија је имала да бира да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да очува целину, а не да казни Србију за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву”.

Био је то отворен израз Конрадових планова да Монархија уђе у рат против Србије, планова о којима је расправљао 29. септембра 1913. године са генералом Оскаром Поћореком – 1853-1933 -, понемченим Словенцем који се чврсто држао тезе да Аустроугарска неће имати мира док потпуно не порази Србе. “Разговарали смо о могућности акције против Србије. Поћорек је рекао да можемо рачунати на муслимане и Хрвате”.

Непосредно по атентату започета су хапшења и интернирања познатих Срба и јавних радника, на бечким улицама дошло је до антисрбских демонстрација, а информативна гласила у Бечу и Будимпешти, сва у рукама власти, појачала су своје нападе на Србију и Србе. Чак и у Енглеској, велики радикални лист Манчестер Гардијан (основан 1821) писао је парафразирајући Карла Маркса, онога у кога су се интернационалисти у Србији доскора клели, да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. И многи други енглески листови објављивали су лажна документа, а све са циљем да оптуже србску владу. “Она су била дело фалсификата и носила су ознаке солунског порекла” (Хенри Викем Стид, Енглези и рат, Југословенски гласник број 2, Ниш, 15. август 1915, 78).

Баварски посланик у Бечу, иако је сматрао да је атентат плод дугогодишњег београдског деловања на политичку и националну свест Срба у Монархији, упозоравао је да тек коју деценију раније, у време Обреновића (1858-1903), није било србске мржње према Монархији; њу су у међувремену посејали маџарски аграрци. На другој страни, србски посланик Јован Јовановић Пижон (1869-1939) известио је из Беча да је вест о атентату код обичног света изазвала “осећање ослобођења од нечега што је притискивало, а код једне мањине интелектуалаца опет осећање олакшања што је наступило нешто што се нејасно очекивало”.

Из преписке председника маџарске владе Иштвана Тисе (1861-1918) са Леоном Билинским (1846-1923), аустроугарским министром финансија, види се да и један и други не сматрају Србију одговорном за атентат у Сарајеву. Тиса, наиме, пише да “с обзиром на открића садржана у Вашем телеграму од 30. јуна о ситуацији у Босни и Херцеговини, тамошња власт тешко да има право да сваљује кривицу на Србију, када је она сама пасивно посматрала агитацију у сопственој земљи, допуштајући да се она развија без икаквог супротстављања, да би била пробуђена из свог оптимизма страшним чином од 28. јуна… Тешко да ће нам Србија дати повода за ратне мере, а без повода била би неопростива грешка ући у један такав рат” (Вл. Дедијер, Сарајево 1914, Београд 1966, 727).

Радничке новине србских социјалдемократа објавиле су само један краћи осврт на атентат, мало као подсетник да је тај догађај “заталасао и јавност Европе”, а мало као присећање да су Маркс и Енгелс некада говорили да је било догађаја “који су грозни али који су потребни, ствари које су крваве али које су корисне”. Ипак, тако нешто не може се рећи за Фердинандово убиство јер “овде то није случај. Уклоњен је један престолонаследник: доћи ће други. Уништен је несумњиво представник једне реакционарне, империјалистичко-клерикалне струје у Аустрији; али нису уништени они на чијим је раменима он стајао и који ће још данас истаћи другога. По томе, овај атентат је бесплодан. Али то није све. Он ће сада дати повода за бесомучно гањање свих истакнутијих српских националних елемената у Аустрији” (Радничке новине Београд, број 140. од 17. јуна 1914, 1).

Полазећи од писања бечког листа Рајхспост да су за атентат најодговорније оне личности које су “годинама својом пропагандом покушавале да одвоје Босну и Херцеговину од монархије”, угледни француски социјалиста Марсел Самба (1862-1922) поставља питање нису ли томе више криви они који су Босну и Херцеговину присајединили Аустрији, а тамошње становнике, против њихове воље, претворили у аустријске држављане. Анексија умало није довела до рата, а касније србске победе над Турском допринеле су да се национални дух анектованог становништва разбуди. С једне стране, атентатори на Фердинанда производ су баш таквог националног расположења, а са друге – одговор унапред на жалопојке бечких војних кругова што је Аустрија “пропустила да запали то београдско гнездо” и што није дозволила својој војсци да уништи Србију. Признајући да би сарајевски пуцњи могли нанети штету националној идеји коју су атентатори заступали, те да би чак могли довести до рата, Самба не допушта да се атентаторима одузму “њихове праве особине, особине бораца”. И, ако Аустријанци одлуче да погубе атентаторе, “у њима они неће убити ни обичне злочинце па ни политичке кривце, већ огорчене патриоте”. Са гледишта француских социјалиста, без сувишне потребе да буду “особито нежни према овим патриотским преступима”, као истина се мора прихватити да је “престолонаследник аустријски, походећи Сарајево, изгледао патриотама представник завојевања и анексије”. Француске разложне речи, како каже сам Самба, немају изгледа “да буде саслушане у оваквим тренуцима; али кад би нас хтели саслушати ми бисмо довикнули Аустријанцима да угуше свој гњев, а Србима да се припазе, јер стављају на коцку плод својих победа и да се, из мржње према Аустрији не баце у наручје Русији и под њено сурово туторство” (Радничке новине Београд, број 145. од 23. јуна 1914, 1-2).

У Будимпешти чак се исказивала радост што је са политичке позорнице нестао велики противник маџарске аутономије и утицаја маџарске аристократије на државну политику. Те ставове касније је један маџарски аутор формулисао запажањем да ни Аустрија ни Фердинанд нису заслужили да Угарска због њих уђе у рат. Понајмање је то заслужио Фердинанд, најомраженији Хабзбурговац у Угарској, који је маџарски језик називао “псећим лавежом” и који је, према бројним сведочанствима, говорио да ће, када дође на престо, “узети гуму и Маџарску избрисати са географске карте”. Без обзира на то, многобројни листови по Угарској проклињали су атентаторе и Краљевину Србију као подстрекача, тражили су се кривци и одмазда, распиривала се ратничка атмосфера и расправљало о томе како Србију војнички казнити и територијално умањити. Предлагало се да се Србији ампутирају њени поједини делови и да се они уступе Бугарској, Арбанији и Угарској.

“Док је званична Аустрија оплакивала престолонаследникову смрт, у војним круговима у Бечу и Пешти, у редакцијама, и чак међу члановима владајуће куће, манифестовала се непристојна радост. Зар није судбина ослободила Хабсбурге несносног и скоро лудог престолонаследника и његове жене морганаткиње (жене која по рођењу, њему из владалачке куће, није била равна – ИП), чијих су се интрига ужасавали? Званични агенти обавештаваху дипломате, са којима су били у вези, да несрећа није тако велика, пошто је покојни надвојвода био осуђен на пропаст, и да не би живео дуже од годину дана. Старог кајзера први покрет, пун карактеристичне резигнације и прва изјава, која одвраћаше његове поданике од тога, да не учине одговорним један народ (србски – ИП) због поступка неколицине фанатика, били су ускоро ограничени” (Х. В. Стид, Наведени рад, 78). Вест о погибији свога синовца, бечки ћесар Фрањо Јосиф (1830-1916) јесте пропратио кратким коментаром да је Свевишњи коначно завео ред, али је убрзо подлегао ратоборном расположењу своје околине: упозорење да би се из казнене експедиције на Србију могао излећи светски рат, он је одбацио без икаквог двоумљења: “Ништа не смета! Ако Аустрија треба да пропадне, нека потоне у мору крви”.

Било је то у истој равни с одлуком бечког Министарског савета од 7. јула 1914. године да Србији треба предати ултиматум са посве неприхватљивим условима. Мада је бечко Министарство спољних послова још средином јула располагало извештајем свог специјалног изасланика у Сарајеву да “не постоји било шта што би указивало на одговорност србске владе у организовању убиства или у његовој припреми, или у снабдевању оружјем, нити има било шта што би навело човека да посумња у тако нешто” и да, “напротив, постоје докази који, изгледа, могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње”, аустроугарска ратна машинерија стављена је у погон. Не часећи часа, придружила јој се и немачка војна сила.

У току припрема за рат, Аустроугарска је започела праву хајку против свих оних за које је веровала да јој нису довољно одани, да према Србији показују било какве симпатије, или да своју будућност виде ван оквира Хабзбуршке монархије. Како каже Чехиња Милада Паулова (1891-1970), слависта и византолог, “Срби су морали да окају своју српску народност, као народ, сви без разлике, и то губитком свега што значи за човека: породичне среће, личне имовине и грађанских права”. По тадашњим њеним јужним провинцијама (Херцеговини, Босни, Војводини Србској, Далмацији, Славонији, Хрватској) почела су хапшења, интернације, прогонства и сви могући облици лишавања слободе и слободног кретања. У областима дуж границе са Србијом, у свим србским местима узимани су таоци који су одговарали за ред и мир у својој околини. Живот талаца увек је висио о концу, а за нечији преступ у “слободи”, они су извођени на стрељање. Све што је србско проглашено је сумњивим и било је изложено нападима и порузи. Цркве су скрнављене, школе демолиране, соколске дворане растуране.

У реализацији тако опсежне репресивне делатности, поред полиције и жандармерије, главна улога припала је војним властима и преким судовима. Велик број Срба стрпан је у логоре широм Монархије, а многи су, у очекивању да се отвори фронт, мобилисани у аустроугарску војску. Као што су за велеиздају оптужени сви који су били похапшени непосредно пред избијање рата, тако је поступано и са свим доцнијим ухапшеницима.

 

Да ли је Србија крива

По природи ствари, Аустроугарској био је циљ да докаже кривицу Краљевине Србије за Сарајевски атентат. За почетак, у Сарајево је 13. јула 1914. године, у војничкој униформи, допутовао др Фридрих фон Визнер (1871-1951), виши чиновник Заједничког министарства у Бечу (после рата један од легитимистичких вођа у Аустрији), и од истражног судије Леа Пфефера (1877-1952), највероватније Хрвата јеврејског порекла, рођеног негде у Славонији, затражио информације о ономе што се дотле сазнало у истрази, посебно о томе да ли је званична Србија уплетена у атентат. Пфефер је најпре могао рећи да је у Србији вођена приватна непријатељска пропаганда против Аустроугарске монархије, али да је то била појава коју је србска влада како-тако подносила. По свему, то се нимало није разликовало од онога што се дешавало у Аустрији, где је аустријска Влада допуштала да се у новинама објављују најразличитији напади на Србију, као и да се у шаљивим листовима објављују чак и погрдне представе о краљу Петру. Што се самог атентата тиче, Пфефер је своме званичном госту могао саопштити да нема ниједног доказа да би у атентат могла бити уплетена и званична Србија. Напротив, сви осумњичени тврдили су да су своје деловање и своја путовања крили пред званичном Србијом. Ако се већ поставља питање ко је одговоран за атентат, Пфефер није искључио могућност да су до њега довеле и “лоше политичке прилике у Аустро-Угарској, поименце угњетавање јужних Словена”.

По свој прилици, Визнер прихватио је Пфеферова тумачења (што не значи да није користио и друге изворе) и, истога дана, о својим сазнањима брзојавио је у Беч:

“Елементи из времена пре атентата не дају никакве доказе којима би се утврдила пропаганда вођена од стране Српске Владе. Али сам факат, да је овај покрет подржаван од српске стране, преко разних удружења, сачињава, иако слаб, ипак довољан основ. Нема апсолутно никакових доказа, да би Српска Влада знала за атентат, или за његову припрему, као ни зато да је она припремала оружје у ту сврху. Напротив, има много елемената којима би се могло утврдити немогућност тога… Бомбе су пореклом из српских војних магазина – то је ван сваке сумње; али се ничим не доказује, да су оне сада издате из тих магазина аd hoc, јер могу потицати и од наоружаних комита. Извесна истраживања после атентата упућују на пропаганду Народне Одбране. Ту има доста драгоцена материјала који се даје употребити, али који још није проверен. У току су хитна ислеђена” (Лео Пфефер, Истрага у Сарајевском атентату, Загреб 1938, 111-112).

Визнеров брзојав стигао је у Беч, али његова садржина није утицала на већ припремљене одлуке аустријског државног и војног врха о будућим односима са Краљевином Србијом.

(Показало се да овај извештај није био по вољи аустријским властима, ни оних током рата ни касније – године 1938, кад је Аустрија припојена Немачкој он је интерниран -, те се др Визнер повремено трудио да, макар и накнадно, “открије” неку везу између сарајевских атентатора и званичне Србије. У бројним текстовима држећи се аустро-немачких теза о одговорности за рат, он је варирао своја сазнања “на задату тему”, али “своју властиту депешу Бечкој Влади од 13. јула 1914 из Сарајева нигде у својим расправама и чланцима не цитира!” – Пфефер, 199).

 

Ултиматум Србији

Енглески публициста Хенри Викем Стид (1871-1956) тврди да је “најдоцније 14 јула” цар Фрања Јосиф примио од немачког цара Вилхелма II Хоенцолерна (1859-1888-1918-1941), творца немачке политичке идеје о продору на Исток (Drang nach Osten), писмо “којим је Немачка обећала апсолутну потпору, чак против Русије, ако Аустрија жели да пречисти рачун са Србијом”. Такође, позивајући се на расположиве доказе у Енглеској, Х. В. Стид уверава да је цар Вилхелм, посебном поруком, наговарао Фрању Јосифа да одмах потпише ултиматум Србији и да се у Немачкој веровало да ће се то догодити већ 16. јула. Било како било, “план је био добро уређен. Аустрија је требала покорити Србију и отворити пут аустронемачким трупама цариградски друм, да би се ујединиле с отоманским трупама ради решења источног питања по њиховом ћефу; дотле би Немачка, брзом мобилизацијом, прегазила Белгију, устремила се на Француску, уништила је, оглобила је огромном одштетом и, пошто би јој издиктирала несрећан мир, окренула би се против Русије, – и против Енглеске у случају да ова буде неопрезно напустила своју неутралност” (Х. В. Стид, Наведени рад, 79).

Догађаји су се одвијали брзо, тако да је већ 23. јула Аустроугарска у својој ноти србској влади оптужила Краљевину Србију “да се идеја о атентату родила у Београду, да су им (атентаторима – ИП) оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови Народне одбране, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”. Оптужујући Србију да је заграничне Србе хушкала против Хабзбуршког царства, Беч је захтевао да србска влада званично осуди сваку пропаганду против Аустроугарске. Изјаву о томе србска влада морала је објавити на првој страни службених новина, а србски краљ морао је ту изјаву саопштити и војсци, путем дневне заповести. Ултиматум је садржавао десет тачака којима је, између осталог, захтевано да се забрани рад свим удружењима за чији се рад може рећи да је уперен против Аустроугарске, да се из јавне наставе избаце наставници и наставна средства која би могла служити пропаганди против Аустроугарске, да се ухапсе мајор Војислав Танкосић (1880-1915) и чиновник Милан Цигановић (1888-1927), особе компромитоване Сарајевским атентатом, да се спречи недозвољено пребацивање оружја и муниције преко границе са Босном и Херцеговином, да се прихвати сарадња с аустроугарским органима у циљу сузбијања субверзивне делатности против Монархије и да се, уз учешће аустроугарских органа, отвори истрага против свих особа које су умешане у атентат а налазе се на територији Србије. Свега два дана било је остављено за одговор на ултиматум.

Инспиратор ултиматума био је аустроугарски министар спољних послова гроф Леополд Берхтолд (1863-1942), а његов “писац” аустроугарски дипломата, маџарски барон Александар фон Мусулин (1868-1947), познат и као Александар Мусулин фон Гомирје, покатоличени Србин са Баније. Барон је у своју умотворину уложио велики труд и доста времена; клесао га је и брусио као “драги камен”, посведочио је један савременик. Замишљено је било да се у ултиматуму, по форми одмереном, нађу довољно убедљиве оптужбе и да захтеви буду неприхватљиви, тако да се дипломатским круговима у свету одузму сви аргументи против аустроугарских разлога за дуго припремани рат против Србије.

Никола Пашић (1845-1926), председник србске краљевске владе, саопштио је енглеском посланику у Београду да су “аустроугарски захтеви такви да их влада ни једне независне земље не може у целини примити”, а србска влада закључила је да “не остаје ништа друго него да се гине”. Обраћајући се руском цару Николају II Романову (1868-1917), регент Александар Карађорђевић (1888-1934) пише 24. јула да “захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе”. У енглеској дипломатији овај ултиматум оцењен је као “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”, а руски министар спољних послова Сергеј Дмитрјевич Сазонов (1861-1927) рекао је бечком амбасадору: “Хоћете рат са Србијом… Ви у Европу подмећете пожар. Хоћете рат и спаљујете мостове за собом”. На тај начин он је потврдио упозорење руског амбасадора у Бечу грофу Берхтолду да аустријски захтев “не може да прихвати једна уставна држава”. Чак су и конзервативни берлински листови Post  Кreuzzeitung овај ултиматум назвали “безобразним”. Француски председник Рејмон Поенкаре (1860-1934) изјавио је нешто касније да “питање рата између Аустрије и Србије дошло је у овом времену на друго место. Оно је било само изговор, да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства”.

Своје мишљење о ултиматуму изрекао је, коју годину доцније, и Адолф Хитлер (1889-1945). “Да је бечка влада онда ултиматуму Србији дала једну другу, блажу форму, она тиме не би уопште ништа променила у ситуацији, до можда у најбољем случају једно, да буде збрисана и сама побуном народа. Јер у очима широких маса тон ултиматума је био још исувише пун обзира и ни у ком случају тако далекосежан или чак бруталан. Онај ко данас покуша то да оспори или је заборавни празноглавац, или сасвим свесни лажов.

Борба у години 1914. није, тако ми Бога, масама наметнута, него је управо цео народ за њом жудео. Хтело се коначно учинити крај општој несигурности. Само се тако и може разумети да су за ову најтежу борбу преко два милиона немачких мушкараца и дечака добровољно стали под заставу, спремни да је бране и последњом капи крви… Отпочела је ослободилачка борба (ослобођење од Срба! – ИП) какву земљина кугла у тој силини до сада још није видела; јер тек што је судба и започела свој ход, дошло је већ и најширим масама до свести да се овога пута не ради само о судбини Србије, или Аустрије, него о бити или не бити немачке нације.

Последњи пут, после много година, народ је постао видовит у односу на своју сопствену будућност. Тако се јавио одмах на почетку огромне борбе, у заносу једног необузданог одушевљења, неопходни озбиљни подтон: јер сама ова спознаја показивала је да је национални устанак нешто више него обична ватра од сламе… Тада нико није уопште имао ни најмању представу о могућој дужини и трајању тада започете борбе. Сањали су да ће за зиму опет бити код куће да би поново на миру наставили свој рад” (Радомир Смиљанић, Превод, полемички коментари и разматрања књиге Мајн Кампф Адолфа Хитлера, Зрењанин 2001, 111-112, лат.).

По Хитлеровим речима, све што се уочи Великог рата дешавало међу Немцима било је обележено искључиво интересом немачког народа и немачком националном потребом: да је ултиматум Србији био блажи, народ би срушио своју “благу” владу; народ је жудео за ратом против Србије; два милиона младих Немаца пријавило се за рат против Србије добровољно јер је тако бринуло о опстанку немачке нације; немачки народ ушао је у рат против Србије одушевљено, ослоњен на своју визију (“видовитост”) о сопственој будућности после рата који ће потрајати сасвим кратко.

Хитлер то није помињао, али и Маџари су се тада држали исто као и Немци: “Када је плануо Први светски рат, маџарски народ је био дугогодишњом пропагандом против Срба толико заведен, да је у њему гледао свој рат, а у Србији свога главнога противника, кога су желели сатрти. Истина је била друкчија – Маџари, а не Србија, морали су постати жртва рата, како год се он свршио, били Немци победници или побеђени. Било је, истина, Маџара, који су ово и слутили, и који нису били заборавили своја искуства с Немцима из прошлости. Било их је, али их није било који би имали храбрости да то јавно рекну и да покушају зауставити талас мржње који се прелио у првоме маџарскоме залету на Србију. Он је оставио за собом страховите трагове и изазвао преурањено ликовање, да је Србија за вазда смрвљена” (Никола Радојчић, Оживела Војводина, Зборник Матице српске за историју број 51, Нови Сад 1995, 199 – Због ових речи, Зборник Матице српске за друштвене науке број 25/1959 био је забрањен, а трудом овог потписника, Радојчићев текст је “откривен” и објављен три и по деценије касније).

Тако су о ултиматуму говорили његови савременици, а у нашем вре­мену, 21. новембра 2020, у емисији “Ћирилица” бео­град­ске Теле­ви­зије Хепи, један ретко јадан Србин, још јаднији историчар “задужен” да “историјским” будалаштинама трује младеж на београдском Филозофском факултету, Радош Љушић по имену, изјављује да је Ср­бија требало да на аус­т­роугарски ултиматум из 1914. године одговори по­тврдно, да аустријским истра­жите­љима допусти истра­гу о деловању младо­бо­санских атен­татора, те да се у два­ма светским ратовима при­кљу­чи Немачкој, као што су то урадили Бугари…

 

Германска очекивања од рата против Србије

Каква су била стварна очекивања Хабзбуршке монархије од сарајевског атентата види се из тајног извештаја њеног царског и краљевског амбасадора у Ватикану, написаног 29. јула 1914. године, после разговора са папом Пијем Х (Ђузепе Мелкиоре Сарто, 1835-1903-1914, од 1954. године римокатолички светац), дана у који је Монархија објавила рат Србији:

“У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим.

Упркос свих покушаја и искустава што их је имала курија са другим државама, Аустро-Угарска јесте и остаје католичка држава и најјачи бедем хришћанске вере у овом веку. Рушење овога бедема значило би за цркву губљење најјачег положаја; у борби против православља то би значило пад њезиног најмоћнијег браниоца.

Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу” (Сава Н. Косановић, Мисао водиља Светозара Прибићевића, предговор за књигу Светозара Прибићевића, Диктатура краља Александра, Београд 1952,XIII-XIV).

Данас, немачка очекивања нешто су уопштеније и опуштеније природе, али зато захваљујући чињеници да је Немцима још једном овладала “лакомисленост у односу на читаву Европу”, они настоје да мисао коју је о њима изрекао велики Рус Достојевски, Фјодор Михајлович (1821-1881), да је то “народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо, био често побеђиван”, “опредмете” накнадном победом у Великом рату, познатијем као Први светски (1914-1918).

За почетак, био би поражен наводни кривац за избијање Великог рата.

Србија.

 

Слобода као поштапалица

Када је потписник ових редова начуо да би Срби због Гаврила Принципа и његовог атентата на аустријског надвојводу Фрању Фердинанда, могли бити проглашени за “прве глобалне терористе у свету”, те да би, стога, били “произведени” и у непријатеље Северноатлантског пакта, познатијег као НАТО (створеног 1949), присетио се да је италијански песник Уго Фосколо (1778-1827), у своме тексту Последње писмо Јакопа Ортиса, написао да “они који уништавају народе употребљавају реч слобода на исти начин као што су папе искористили крсташке ратове”.

И оне који су вођени против Срба, наравно.