САД и Велика Британија су главни иницијатори Украјинске кризе, почев од Мајданског преврата 2014. године па све до данас. Истовремено су инструментализовале НАТО пакт и ЕУ да ревносно и безусловно следе њихове стратешке смернице око груписања снага на истоку Европе. Постепено су гомилале ефективе на истоку, подстрекивале власт Украјине да „војно реши проблем“ и окупира Доњецку и Луганску област. Постепено су анимирале друге чланице НАТО пакта да учествују у донацијама, новчаној помоћи и обуци Војске Украјине. САД су својим примером улагања преко 2,5 милијарди долара и донирањем војне опреме потврдиле да су заинтересоване за изазивање рата у Украјини.

УГРОЖАВАЊЕ ЕВРОПСКЕ БЕЗБЕДНОСТИ

• Исцрпљују Европу и Русију;
• Праве и утврђују линију поделе Немачке и источноевропских држава према Русији;
• Придобијају Украјину, као лажни спасиоци, како би је трајно превели у евроатлантске структуре;
• Следила би инсталација стратегијских борбених система, који би директно угрожавали безбедност Руске Федерације;
• НАТО пакт би добио нову чланицу, која својим положајем, ресурсима, површином и бројем становника има стратегијски значај за покушаје војног угрожавања Руске Федерације и разбијања на више држава;
• Када би Украјина заузела Донбас и Луганск и избила на руску границу то би било довољно да се отпочне процес пријема у НАТО пакт; и
• Након тога САД и Велика Британија би преко Украјине чиниле све да кроз нову континуирану кризу око Крима провоцирају Русију и да траже повратак те стратешке територије у састав Украјине.

Процена САД и Велике Британије јесте да би на тај начин значајно исцрпили Русију, дискредитовали је политички и медијски у свету и умањиле њен утицај у међународним односима. Та фаза би била у функцији наставка низа операција против Русије, из домена хибридног рата, како би се дестабилизовала унутрашња ситуација, изазвали немири и растакање и разбијање те моћне државе, која се испречила на путу даље глобализације на евроазијском простору. Дакле, Украјинска криза није настала сама од себе , због унутрашњих противречности него је чедо агресивне стратегије НАТО пакта. Она је једна од фаза у даљем походу на Исток.

Када се Руска Федерација суочила са крајње непријатељским плановима, пре свега САД и Велике Британије, морала је да превентивно делује у функцији одвраћања Украјине и агресивног дела НАТО пакта.

Званичници у седишту НАТО пакта све више као „брину“ о тешким сценаријима  угрожавање безбедности у Европи, од стране Русије, кроз Украјинску кризу. НАТО пакт настоји да успостави војну супериорност над Руском Федерацијом, да је исцрпи сталним јачањем санкција и изазивањем оружаних сукоба на тзв. постсовјетском простору, дуж успостављене линије поделе. Русија покушава да кроз преговоре уразуми САД и НАТО пакт да су већ прегажене многе црвене линије и да је неопходно да се релаксирају односи кроз дезангажовање војних снага у источноевропским државама, као и кроз престанак пријема бивших совјетских Републике у НАТО пакт.

НАТО пакт, под утицајем САД, истиче формалан аргумент да свака земља има право да бира свој пут и да је тај „основни принцип“ темељ европске безбедности. Заборавља се да је постојало обећање да се након распуштања Варшавског пакта, НАТО пакт неће ширити на Исток нити на постсовјетски простор. Све је изневерено и погажено од стране НАТО пакта и то вероломство га је довело до непремостиве препреке јер су избили на границе Руске Федерације.  САД и Велика Британија, као носиоци глобализације, настављају припреме за рат у Источној Европи, кроз све веће притиске на власт у Украјини да брзо, применом насиља, „реши проблем“ Доњецке и Луганске Народне Републике. Поред огромних финансијских средстава САД  од око 2,5  милијарди долара датих Украјини, донира се наоружање, модерна војна опрема и допремају велике количине муниције. На исто поступање се мотивишу и друге чланице НАТО пакта. Поред тзв. војне помоћи, чланице НАТО пакта су обавезне да шаљу своје војнике, ваздухоплове и бродове у балтичке републике, Пољску, Румунију и Бугарску

Суочена са офанзивним плановима НАТО пакта, Руска Федерација је груписала део војних снага према украјинској граници, опремљених разним системима наоружања, због реалне претње да ће Украјина интервенисати  према Доњецку и Луганску, уз масивна разарања,  изазивајући страдање цивилног становништва. При томе би дошло до великог избјегличког таласа становништва према Русији. То би веома негативно деловало стање јавног мњења и на морал народа у Русији.

Унутар НАТО пакта круже велики страхови од велике способности руских оружаних снага да искористе своје појачано војно присуство у близини Украјине, на Медитерану, Блиском Истоку, северном Атлантику и на Арктику, за удар на изабране циљеве на широком фронту, против појединих држава чланица НАТО-а.[1] Отуд и потиче реалан страх САД и Велике Британије да непосредно учествују у рату у Украјини. На тај начин су изненадили власти Украјине, која тек сада схватају да су изиграни и остављени на цедилу да сами сносе последице покварене и нечасне игре креирања новог рата.

Топови још не пуцају дуж линије груписаних снага око Украјине али се јако осети мирис барута. Зато многи светски медији истичу да је рат у ствари можда већ почео. Гледајући праву суштину и садржај рата он јесте почео одавно кроз санкције, економске, финансијске и енергетске кампање и операције, интензивну обавештајну делатност, логистичку подршку, медијску кампању, лажи, перфидије и обмане Запада.

МЕДИЈСКИ АСПЕКТ КРИЗЕ У УКРАЈИНИ

Поред медија на Западу, САД, Велика Британија и Немачка су у Европи инсталирали своје медије, организовали многе политичке партије, невладине организације и ангажовали неке утицајне јавне личности, како би проширили зону утицаја на цивилно друштво и креирали јавно мњење. Тако се веома брзо и једновремено спроводи кампања у Европи. Западу је веома битно шта мисле сви људи на свету када на пример гледају, слушају или читају информације о Украјини и Русији. По свим тим тзв. независним анализама, Русија се спрема за рат и она је „крива“ за угрожавање безбедности Украјине. Не наводе се прави узроци кризе, које је управо створио НАТО пакт, пре свега САД и Велика Британија. То је стављено у “сиву зону конфликта”, коју већина светске јавности не треба да зна, како би се замаглиле праве информације о природи и садржају Украјинске кризе.

Русија, с друге стране, има савремену софистицирану Стратегију националне безбедности и Војну доктрину, у оквиру којих рат и мир се виде као континуитет, односно између њих не постоји потпуно јасна граница. Примењују се различите стратегије, некада појединачно, некада спојено, али увек имају исти циљ,[2] да се заштите национални интереси Русије и других држава које су чланице заједничких интеграција или са њима постоје стратешки споразуми. Објективне процене стања безбедности и висока спремност Оружаних снага Руске Федерације, омогућавају правовремено и примерено деловање. То је потврдио и модел решавања кризе у Казахстану.

Сједињене Америчке Државе из дана у дан појачавају антируску кампању, а све поводом напете ситуације око Украјинске кризе и преговора Руске Федерације са САД и НАТО пактом, око безбедносних гаранција, које САД и НАТО, све је очигледније, не желе да испоштују.

Мит 1: „НАТО није заинтересован за прави дијалог са Русијом.“

Мит 2: „НАТО игнорише предлог да се војне вежбе удаље од „линије контакта“ између НАТО и руских снага.“

Мит 3: „Украјина не може у НАТО.“

Чињеница: НАТО савезници поздрављају тежње Украјине да се придружи НАТО-у и остају при одлуци донесеној на самиту у Букурешту 2008. да ће Украјина постати чланица Алијансе. Одлуке о чланству у НАТО-у су на сваком појединачном кандидату и 30 НАТО савезника. Русија нема право да интервенише и не може да стави вето на такав процес. Одбацујемо сваку идеју о сферама утицаја у Европи – оне су део историје и треба да остану део историје. Као и свака земља, Украјина има суверено право да бира сопствене безбедносне аранжмане. Ово је фундаментални принцип европске безбедности, који је Русија такође прихватила и требало би да поштује. Након завршетка Хладног рата, Русија је играла улогу у изградњи инклузивне европске безбедносне архитектуре, укључујући Париску повељу, оснивање ОЕБС-а, стварање Евроатлантског партнерског савета и Оснивачког акта НАТО-Русија.

Мит 4: „НАТО одбацује предлоге Русије за контролу наоружања.“

Мит 5: „НАТО окружује и покушава да обузда Русију.“

Чињеница: НАТО је одбрамбени савез, чија је сврха да заштити наше државе чланице. Наше вежбе и војна распоређивања нису усмерени против Русије – или било које друге земље.

Овај мит такође игнорише географију. Копнена граница Русије дуга је нешто више од 20.000 километара. Од тога, мање од шеснаестине (1.215 километара) дели се са чланицама НАТО-а. Русија има копнене границе са 14 земаља. Само њих пет су чланице НАТО-а. Изван територије НАТО-а, Алијанса има војно присуство само на Косову и у Ираку. Мировна мисија КФОР се спроводи са мандатом Уједињених нација, који је одобрио Савет безбедности УН, чији је чланица и Русија.[3]

Паралелно са деловањем САД, Велика Британија на сличан начин оптужује Русију, па се тако држи и према Србији јер нас оптужује за „мале Русе“. У Србији смо „кратког памћења“ и допустили смо да њихови чиновници учествују у реформи нашег  система безбедности – у министарствима одбране и унутрашњих послова – иако се зна какво је деловање британских обавештајних служби у Србији и региону разорно и штетно по националне интересе. Британци на Западном Балкану имају највеће интересе на српском етничком простору, свесни да је то централни простор на Балкану без чије контроле се не може ићи даље на Исток. Поједине странке и НВО у Србији не би ни постојале без новца Британије и САД а све у функцији потискивања „малигног утицаја“ Русије.

НАТО ПАКТ ПРИПРЕМА СВОЈЕ ЧЛАНИЦЕ ДА БУДУ АКТИВЕ И ОДГОВОРНЕ

САД и Британија хоће да Украјинску кризу дигну на виши ниво интензитета, кроз оружани сукоб и војну интервенцију на Донбас и Луганск, како би дискредитовале Русију, односно да би је прогласиле за агресора. Зато све више западних медија најављује чак и мапе руске агресије на Украјину и нуде и описују моделе и временски оквир. То раде да би показали да све што сами раде у погледу груписања снага НАТО пакта представља тобоже само „одговор агресору“.

Жалосно је што се ратно хушкање САД и Велике Британије преноси на целу Европу. Тако се неке мале државе попут Северне Македоније, Црне Горе, Чешке и лажне државе Косово нуде не само да дају контигенте него и да учествују у сукобима у Украјини. Такве одлуке доносе режими, без ослонца на вољу народа и исказују ниво заслепљености и непознавања ситуације.

У Р. Хрватској имамо различита мишљења председника Владе и председника државе. Председник Владе Хрватске је потпуно на позицијама САД, Велике Британије и НАТО пакта, док председник Хрватске  не дели те ставове и супротставља се агресивним намерама које САД формализују кроз одлуке НАТО пакта.

„Ако дође до ескалације ситуације у Украјини, повући ћемо све до последњег хрватског војника, рекао је хрватски председник Зоран Милановић. Хрватска од тога треба да побегне, кад је пожар, затварај врата, коментарисао је Милановић.“ „НАТО појачава присутност, ми с тим не морамо ништа, нити ћемо имати ишта. Ако дође до ескалације повући ћемо до задњег хрватског војника. То нема везе с Украјином, него с Бајденовом политиком, видим неконзистентност и опасно понашање. Ово се догађа у предграђу главног града Русије и постоје начини да се Украјина сачува, бар 99 посто, да јој се економски помогне“, рекао је Милановић.

„Кад је отишао Трамп, којег су демократе нападале да се понаша као дадиља према Путиновој политици, нова администрација, под притиском републиканских јастребова, одједном врши притисак на Пентагон и Бајдена да се према Русији поставе чврсто. Видим чврсти руски интерес, видим и Украјину. Украјини није место у НАТО. Они су једна од најкорумпиранијих држава на свету“, казао је Милановић.

Хрватски председник додао је да треба смирити политичку сцену и не допустити да екстремисти спроводе притисак на политику и зато Хрватска у томе неће учествовати.

„Нећу то допустити, а (премијер Андреј) Пленковић нека прети Русији колико хоће. Осим што је два пута посетио Украјину, не зна шта се догађало. Хрватска од тога треба да побегне, кад је пожар – затварај врата“, рекао је Милановић.[4] Рационална и национално одговорна политика председника Милановића оспорава се од стране председника владе Пленковића, кога је у суштини помогло НАТО лобирање и подршка да дође на власт.

Америка и Велика Британија тесно сарађују на остварењу својих стратешких интереса у Европи, почев од изградње безбедносних организација, до стварања ЕУ као подсистема НАТО и одбацују сваки покушај сепаратисања, посебне стратегије или изградње посебних јединствених снага ЕУ. Британија је у ЕУ контролисала деловање и оријентацију Немачке и Француске и алармирала САД да, по потреби, ослабе утицај ове две земље у Европи тако да оне опет буду послушне Америци. Ради утицаја на кључне одлуке у Европи, а посебно у ЕУ и у Немачкој, успостављена је англосаксонска шпијунажа у Европи, која делује деценијама. Чак и кад се део активности открије, као у случају прислушкивања Меркел, успоставља се и допуњује нова мрежа.

На критичне тачке у Европи, САД и Велика Британија су поставиле своје оружане снаге, првенствено у Немачкој, коју држе као затвореника из Другог светског рата. Ове две силе су искористиле НАТО пакт, као војно-политичку снагу, да успоставе линију поделе од Балтика до Блиског Истока. У међувремену су примиле у чланство све земље Варшавског уговора и помериле линију НАТО до граница Русије. У земљама у којима је било проблема око тог превођења на Запад, њиховог увођења било у ЕУ или у НАТО, инсценирани су унутрашњи сукоби и кризе. Пре свега се то односи на Грузију, Украјину у којој сукоб траје, а у перспективи су Молдавија и Придњестровље.  Како једном рече Дмитриј Рогозин: „Британски реп је опет наумио да маше америчком куцом. Где су им домети на европском континенту, који су начини оперисања, која је улога шпијунаже и дипломатије и могу ли се и како зауставити пре него што нам понове 1939-ту.“[5]

Став Дмитрија Рогозина јасно исказује опасност по европски и светски мир, од агресивне политике САД и Велике Британије у Европи. Наредно време брзо ће потврдити до које   границе је могуће да се преко НАТО пакта инструментализује њихова русофобија и када ће се томе супротставити многе европске државе, које не желе да страдају за рачун њихових болесних амбиција.

Председник Руске Федерације је упозорио свет да је“ …русофобија први корак ка геноциду“. Сигурно је да то Русија неће дозволити јер је руски народ најстрадалнији народ у свету.

ИЗВОРИ

1. https://www.pravda.rs/2022/1/24/der-spiegel-insajderi-izvestavaju-o-mogucim-ruskim-udarima-i-van-ukrajine/
2. https://www.pravda.rs/2022/1/25/ultimativno-je-jasno-rat-je-poceo/
3. https://pravda.rs/2022/1/25/sprema-se-rat-oglasila-se-americka-ambasada-i-to-porukom-za-srbe-opasno-se-zakuvava-i-rusija-mora-biti-ocrnjena/
4. https://rs.sputniknews.com/20220125/velik-zaokret-predsednika-hrvatske-nemamo-nista-sa-krizom-u-ukrajini-povuci-cemo-sve-vojnike-1133634479.html
5. http://fakti.org/srpski-duh/kovac-britanija-vec-decenijama-ne-popusta-u-svom-neprijateljstvu-prema-srbiji-i-srbima

[1] https://www.pravda.rs/2022/1/24/der-spiegel-insajderi-izvestavaju-o-mogucim-ruskim-udarima-i-van-ukrajine/

[2] https://www.pravda.rs/2022/1/25/ultimativno-je-jasno-rat-je-poceo/

[3] https://pravda.rs/2022/1/25/sprema-se-rat-oglasila-se-americka-ambasada-i-to-porukom-za-srbe-opasno-se-zakuvava-i-rusija-mora-biti-ocrnjena/

[4] https://rs.sputniknews.com/20220125/velik-zaokret-predsednika-hrvatske-nemamo-nista-sa-krizom-u-ukrajini-povuci-cemo-sve-vojnike-1133634479.html

[5] http://fakti.org/srpski-duh/kovac-britanija-vec-decenijama-ne-popusta-u-svom-neprijateljstvu-prema-srbiji-i-srbima

Проф.др  Митар Ковач, генерал-мајор у пензији

ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСТИ ФОРУМ