Евроазијски безбедносни форум организовао је научну конференцију „УКРАЈИНСКА КРИЗА И ИЗГРАДЊА МУЛТИПОАРНОГ СВЕТА“

Конференција је одржана у просторијама Србског културног центра Ћирилица, Скерлићева 12, у Београду, 05. децембра 2022. године.

 На скупу су излагати следећи аутори:

1. проф. др Радомир Милашиновић – Сукоб глобалистичног и cуверенистичког cвета
2. проф. др Владан Јончић – Међународно право – постојеће стање и могући утицај оружаног сукоба у Украјини на даљи развој
3. проф. др Часлав Копривица – Послије 24. фебруара 2022.

      Шта „Европа“ „ради“ у бившој Украјини? Историјска иронија као суштина епизодног ангажовања ЕУ у англо-америчком рату против Русије

4. проф. др Срђан Перишић – Угроженост националне безбедности Руске федерације и њен одговор
5. Др Драган Петровић, научни саветник – Однос регионалних сила у Европи према украјинској кризи
6. проф. др Митар Ковач – Украјинска криза, као модел хибриднe агресијe НАТО пакта на Руску федерацију
7. проф. др Елизабета Ристановић – Биолошке лабораторије и њихова могућа злоупотреба за остваривање  геополитичких интереса
8. Стевица С. Карапанџин – Основна обележја и карактеристике операција на простору Украјине
9. проф. др Мирослав Младеновић – Судар два концепта или „сукоб цивилизација“
10. проф. др sci Мила Алечковић – Дубинска Европа  и  отпор  рату  против  Русије
11. Ђуро Билбија, новинар – Цивилизацијска потреба наставка изградње мултиполарног света и укидања „гвоздене завесе“ у Европи

САЖЕЦИ ИЗЛАГАЊА УЧЕСНИКА 

Радомир Милашиновић^[1]

Постоје најразличитији теоријски приступи изучавања савремених међународних односа при чему су тумачења глобилизације и суверенизма прилично усложњавани па су постали феномени филозофског, политиколошког, економског, правног, семантичног и других објашњења. Тако на пример, феномен глобализације сходно поменутим тумачењима инкорпорира у својим појмовним одредницама глоболизам, мондиализам, глобални хегемонизам, експанзионизам, нови светски поредак, униполаризам, неолиберализам, глобални империализам, војни интервенционизам, неоимперијализам и сл. Мада се сваки од ових “номена” може понаособ тумачити, ово нас упућује на разјашњења два паралелна процеса који се могу идентификовати крајем прошлог и почетком овога века. Одомаћеност појма “Глобализам” у третману ових процеса не смемо поистовећивати са њему сличним “глобализација” која је цивилизацијска тековина и обично објашњава научне тековине које су карактеристичне за општи напредак човечанства у скоро свим областима живота. Управо због ове чињенице могуће је уочити два изразито негативна вида глобализма.

Први je последица енормног богатства малом броју држава и код малог броја људи, односно економских субjeката коjи неприкосновено господаре светом.  То им омогучава концентрациjу моћи која “рађа” безобзирност према осталом делу света и претерани утицај на политику матичних и свих других земаља, у којима имajу својe интересe.  Ти чиниоци, утичући на “унутрашњу” и “спoљну демократизацију” света, само различитим, често и криминалним, поступцима учвршђуjу и шире своj незаустављиви поход на свет, рушећи све што им се нађе на путу као сметња. То је једна од основа глобализма. Говорећи о том питању, сам по себи се намеће и онај други његов вид, а он се односи на глобализацију сиромаштва.

Суштинска питања односа у међународној заједници сада су, после сукоба у Украјини, неизвесна и отворена. Несразмерности у развоју између развијених и неразвијених све су изразитије. Суштина пресија САД и других западних земаља су интезивиране. Стечене позиције САД у међународним односима ће се, по скупу цену, чувати разним облицима доминације, често и силом оружја. Губе се и прекрајају државне границе које капитал лако трансформише, што показује да су неке државе изазвале вештачке кризе и подстрекавале сукобе. Због тога су утврђени државнотериторијални принципи изгубљени и нестали под контролом моћника (економски империјализам) дакле, снажно је потпомогнут војно – политичким хегемонизмом.

Сведоци смо исријског размеђа у којем нема наговештаја смрти националних држава које спасава мултиполаризација света и губљене супремације запада и његовог терора над светом.

Криза у Украјини, чини се, означава почетак нове ере у односима међу државама. Можда је боље рећи да је то јединствен догађај који означава почетак краја глобализму. Сигурно је да се то неће догодити на мах и да се мора посматрати као процес дугог трајање који имплицира разнолике политичке, економске, војне и културолошке консеквенце.

Владан Јончић[2]

Пре него што се изложе стање и последице стања међународног права данас, неопходно је нешто рећи о честим изјавама да међународно прво више не постоји, да је урушено, да не постоји и да је застарело и да влада само право силе. То није тачно. Међународно право је као и свака грана права подложно променама под утицајем својих материјалних извора, а то су међународни односи односно општи друштвени услови који као и у свакој другој грани права утичу на промене у праву. Што се тиче утуцаја силе у међународном праву, јасно је да је сила значајан чинилац. Сила никада није нестала као чинилац међународних односа и ако се зна да је међународно право и настало као резултанта и последица контроле међународних односа и ако се зна да је његова генеза почиње од старог века, онда је јасно да је данас међународно право под утицајем великих, тектонских промена у међународним односима нарочито у последњој деценији 20. и на почетку 21. века и да данас доживљава своје промене под утицајем промена у међународној заједници и промена у међународним односима. Под утицајем великих промена у међународним односима, посебно након нестанка стања биполарности у међународним односима и успостављања стања монополарности са једном великом суперсилом САД. Стање монополарности је наступило у последњој деценији 20. века под директним утицајем САД и земаља ЕУ (бивших колонијалних сила). У примењеним међународним односима, наступило је значајно кршење основих норми међународног права и то путем преседана уз тенденцију стварања нових правила. Шта више, често су стварана правила по различитим аршинима и на тај начин успостављена је правна несигурности. Правила су тако успостављена да нека важе за поменуте државе, али не и по принципу равноправости да важе за остале државе.

Стање међународног права је такво да је дошло до великих и тешких кршења основних норми, а посебно тзв. норми is cogens – когентних норми. Извршена су тешка кршења основних правила и принципа међународног права успостављених током историје развоја међународног права и потврђених правила и принципа Повељом ОУН и другим релевантним међународним уговорима. Најбитнија повреде и кршења међународног права су следеће:

Прво, тешка и бахата кршење основних права држава, суверенитета и равноправности држава уз тешка кршења принципа, суштине и духа Повеље ОУН,

Кршење права држава на поштовање,

Непридржавања  обавеза држава да се уздрже од претње или употребе силе у међусобним односима,

Непоштовање обавеза решавања међународних спорова мирним средствима, тј. забрана употребе силе,

Кршења право на самоодбрану,      

Непоштовање забране интервенисања у унутрашње и спољне послове,

Непоштовање основних правила из међународног уговорног права, посебно у области непридржавања и вероломних поступака договорених поступака.

Тешка кршења правила међународног права оружаних сукоба, односно међународног хуманитарног права (у ширем смислу), односно међународног ратног и хуманитарног права (хуманитарног у ужем смислу).

Од стране великих сила, пре свих од стране САД и неких држава ЕУ, извршен је злочин против мира и то најтежи облик – агресија и тако неоправданом применом силе против суверених држава (школски пример оружане агресије против СР Југославије, односно Р. Србије) прекршена су основна начела на којима је стајао међународни правни поредак успостављен после Другог светског рата и на овим принципима и начелима целокупни правни поредак. У пракси међународних односа последњих 40 година масовно је почео да се примењује посебан облик примене силе, а то је увођење санкција – самостално и без јасних правних основа и правила према сувереним државама. У томе предњаче САД и ЕУ. Постало је скоро правило да на свако понашање држава у свету које није по вољи и политица САД, исте посежу за овим обликом примене силе.

Посебно је питање да је у пракси уочена примена мера и поступака да се накарадним тумачењем или уопште без образложења. Практично се успоствљају нова правила супротна важећим нормама међународног права оружаних сукоба (међународног хуманитарног рпава). До изражаја су дошле перфидности у примени когентних норми из области правила и обичаја ратовања.

Перспектива је да се на основама промена униполарног света успостави мултиполарни свет са оним правним принципима успостављеним после Другог светског рата и Повељом ОУН и вратити се на изворне принципе међународног права који постоје од краја 19. века. Разуме се да ће нови међународни односи утицати и на промене у међународном праву, али на принципима равноправности и поштовања суверенитета свих држава чланица међународне заједнице.

Часлав Копривица[4]

У овом прилогу анализираће се понашање земаља Европске уније у склопу рата у бившој Украјини, по два упоредна аспекта: однос ЕУ према онима који су одабрани за циљ овога рата – Русији и њен однос према англо-америчким покретачима рата. Показује се да је ЕУ, иако активно подржава англо-америчке марионете у Кијеву, и сама у позицији неактера, некога ко трпи од рата који јој није у интересу. Тако посматрано, овај антируски рат, за свој секундарни циљ има слабљење земаља ЕУ, која су у њега, из разних разлога, увучене на основу различитих, али конвергирајућих историја своје русофобије.

 

Драган Петровић^[5]

Немачка, Француска и Италија су водеће земље Европске уније, које представљају тзв. Стару Европу. Оне имају стратешке интересе сарадње са Русијом. Међутим у постојећој украјинској кризи су од стране атлантистичких центара моћи мотивисане да се солидаришу са увођењем санкција према Русији, да дају Украјини вишеструку помоћ и да примају украјинске избеглице. Због свега тога долази до слабљења њихове економије и социјалне стабилности што изазива незадовољство грађана. Поред тога то доводи до нестабилности њихових влада и до извесног јачања опозиције. Када је у питању Велика Британија она нема тако развијене односе са Русијом, и без обзира на промене влада, преовејава спремност помоћи Украјини и сарадњи по том питању са САД. Турска као евроазијска држава, заузима своју специфичну политику према украјинској кризи и Русији, мотивисано превасходно сопственим интересима и геополитичким поставкама.

 Митар Ковач[6]

У чланку се разматрају основни аспекти безбедносних процеса дезинтеграције држава и интеграционих процеса у Европи и на евроазијском простору. Након распада Варшавског уговора, НАТО је постепено наставио поход на Исток, изазивајући перманентне кризе и конфликте, дуж вредносне линије поделе, која се намеће и успоставља између појединих држава, на евроазијском просору, у току Украјинске кризе. Све велике силе савременог света желе да утичу на процес евроазијских интеграција и да остварују своје интересе. По демографским и природним ресурсима, јединство Европе и Азије представља  централни простор света. Због тога, интеграциони процеси, сукоби и ратови, који се дешавају на евроазијском простору имају огроман утицај на глобалну безбедност. Сукоб колективног Запада, као носиоца глобализма, репрезентативно се данас одсликава кроз пројектовање и стално потхрањивање рата у  Украјини. Украјинска криза, као модел хибридне агресије колективног Запада на Руску Федерацију, ће својим током и непосредним и посредним учешћем великих сила значајно определити европску безбедност и трасирати кључна решења глобалне безбедности у блиској будућности. Заиста више неће бити ништа исто. Под утицајем САД, НАТО пакт и ЕУ су подржале обојену револуцију у Украјини 2014. године, нацификовали Украјинске оружане снаге, развијали русофобију у друштву, угрозиле безбедност Руске Федерације до те мере да је употреба ОС Руске Федерације постала неизбежна. Велика је срећа што се Украјинска криза не одвија онако како је Запад, предвођен САД, замислио. Руска Федерација је испољила велику виталност и способност да се одупре хибридној агресији НАТО пакта и ЕУ, те да заштити своје виталне интересе на простору Украјине. Као резултат ефикасне одбране Руске федерације све више су видљиве контуре  мултиполарног света. Он је постао известан само је питање цене и страдања народа, док то и формално прихвати већина држава савременог света. Суверенистички покрет јесте основа за изградњу мултиполарног света. Питање је само када ће утицајни центри моћи на Западу, пре свих САД прихватити нову реалност, која је неизбежна.

Мирослав Младеновић^[7]

У раду се полази од критике принципа униполарног светског поретка, хегемоније САД и неодрживости такве ситуације која је често пропраћена огромним људским жртвама и материјалним разарањима. На основу анализе догађаја у последњих тридесетак година, истакнута је неизбежност кризе западноцентричног модела развоја и извесност формирања мултиполарног света у коме ће Русија, без сумње, бити један од значајнијих субјеката светске политике. Снага оваквог закључка проистиче из историјске праксе развоја међународних односа у оквиру које је евидентан крах сваког досадашњег покушаја унификације и хегемонизације међународног поретка. Такође, сама природа човека као бића па, самим тим и његовог света, неизбежно је плуралистичког карактера. У оквиру вековне борбе за успостављањем праведнијег и хуманијег политичког поретка, искристалисао се принцип поделе власти, односно спречавање владавине из једног центра, како на локалном, тако и на глобалном нивоу. 

Варшавски пакт и НАТО савез, односно главне земље ових организација: СССР и САД, водиле су  оштру идеолошку борбу  и војно-безбедносну конфронтацију за очување сфере свог међународног утицаја и обезбеђивање примата у оквиру светске заједнице. Након завршетка хладног рата, распадом Источног блока, дошло је до значајних промена у светској безбедносној архитектури. Иако се чинило да су промене означиле почетак једне извесније и безбедније епохе, окончање хладног рата није испунило очекивања ни његових главних актера нити остатка међународне заједнице. САД су полазиле од чињенице да победа у сваком, па и у хладном рату, обезбеђује посебна права победнику; у овом случају – заузимање сфере утицаја свог пораженог противника. Међутим, убрзо се испоставило да распад једног блока није зауставио динамику развоја нових центара моћи. Тежња ка светском господству није нова и она је увек карактерисала људски род. Остатак света, који је, мање-више, увек више зависио од онога шта му раде а не шта сам може да предузима, није добио ни већу сигурност, нити бољу шансу да сам креира сопствену будућност. Напротив, нарочито у земљама ”полупериферије” и ”периферије” дошло је до нових форми угрожавања индивидуалне и колективне безбедности људи, као и до смањења могућности сопственог избора у креирању свог политичког и безбедносног окружења

Мила Алечковић^[8]

Од како је почела руска специјална операција на територији источне Украјине, упркос осуди Русије од стране свих западноевропских влада условљеној интересима пентагонске политике, велики број Европљана који ситуацију на терену прати још од 2014. године, почео је да реагује из западноевропских центара, као и са територије самог ратишта.

Упркос цензури свих званичних медија финансираних од истих оних који финансирају и рат Украјине против руске стране, најугледнији француски, италијански, немачки и шпански аутори, економисти, политиколози, политичари, посланици, психијатри, социолози и јавне личностости, упозоравају своје владе да је политика непрестаног слања оружја Украјини  и политика огроме антируске пропаганде на свим пољима, неефикасна и погубна за њихове земље.  Интересантан аспект овог супротстављања главној идеји водиљи америчке администрације против Русије, јесте и захтев за истрагом свих чињеница које се тичу биолошког рата на територији Украјине. Носиоци овог захтева данас се налазе управо у европском Парламенту.

У целини гледано, огромни отпори који се данас у Европи јављају против рата у Украјини и против рата против Русије, могли би да буду сврстани у неколико типова „дубинских“ мотивација:

1. у првом реду реч је о отпорима оних европских снага које геополитичко и економско приближавање Русије и Кине виде као опасност, тврдећи да је оно погубно за европске интересе
2. потом, реч је о отпорима оних европских снага које се супротстављају свакој политичкој наредби Брисела, односно наредби северноамеричке политике у окупираној атлантској Европи
3. надаље, реч је о отпорима оних европских научних и медицинских снага које су мотивисане потребом истраге узрока и последица биолошког рата вођеног на територији Украјине као опасности за саму Европу и свет
4. најзад, реч је о отпорима европских снага које су мотивисане очувањем геополитичке концепције Европе са Русијом, односно очувањем геополитике природног и јединственог континента Евроазије.

Понекада се ове различите мотивације европског отпора рату против Русије логички преклапају, али је од суштинског значаја чињеница да збир свих тих тежњи чини огромно западноевропско тело отпора рату против Русије, са снажним утицајем и на северноамерички континент и Канаду.

Наша анализа покушаће да размотри све ове снаге које су не само нада за крај крвавог рата и почетак евентуалних преговора руске и америчке стране, него и за спас и нормализацију живота свих народа на природно јединственом и великом евроазијском простору .

Ђуро Билбија^[9] 

Руска специјална војна операција у Украјини, која већ има и тек ће имати епохални значај, одвија се на самој ивици ризика избијања трећег светског рата. Сама је притом у функцији спречавања трећег светског рата, а покренула је историјске тектонске плоче и процесе који разарају Фукујамину фантасмагорију о „крају историје“ и вечној доминацији западног либерализма.

       Си Ђинпинг је за време самита G-20 на Балију одбио Бајденову понуду да Кина са САД прави биполарни свет у којем би Америка била старији партнер и „велики брат“. Свет продужене западне доминације са његовим давосима, Билдербершким и осталим клубовима.

       Са Сијевим остајањем на позицијама демонтаже – заједно са Русијом – Pax Americana, пала је у воду и последња нада Вашингтона да ће успети да успостави нову верзију Кисинџеровог троугла у коме САД имају боље односе са Кином и Русијом, него Кина и Русија између себе.

       Готово у исто време је могући председнички кандидат америчке Републиканске партије – популарни и све утицајнији трамписта гувернер Флориде Рон Десантис – одржао свој досад најзначајнији политички програмски говор који је сународницима пласирао под насловом „Флорида против Давоса“.

       Не само Доналд Трамп, него и струја коју унутар америчке политичке и пословне елите представља Бајденов саветник за националну безбедност Џејк Саливан, све су ближе иницијативи (одлуци) да се са Америке скине глобалистичка финансијска надградња.

       То би и био реални садржај девизе „Флорида против Давоса“. А може се испоставити да ће управо то бити главни или конкурентски амерички колосек за улазак у свет који настаје.

       Да свет није и неће више бити као досад – добро се види и из Сједињених Држава и из Русије.  

       Бивши саветник шефа Пентагона – пуковник Даглас Мекгрегор – са пуном увереношћу указује да ће Руси у Украјини сигурно победити и да нова фаза украјинског рата неће бити само уништење украјинске државе.

       Он прецизира: „Биће уништени и последњи остаци послератног либералног светског поретка, доћи ће до великих померања моћи и структура утицаја широм Европе, посебно у Берлину, а да не говоримо о Вашингтону и Москви. Овај процес ће се, у извесном смислу, тицати чак и Пекинга“.

       Један од водећих мислећих људи Русије о спољнополитичким и историјским процесима – Сергеј Караганов – тврди да је више него вероватно, ако сукоб не ескалира у потпуни нуклеарни рат, да ће Русија победити и да ће уследити гигантске промене на штету 500 годишње доминације Запада.

       Караганов прецизира: „Стари систем институција или је већ уништен (слободна трговина, поштовање приватне својине…), или живи своје последње године. Ово се односи и на Светску трговинску организацију, Светску банку, ММФ, ОЕБС, а бојим се – и на ЕУ“.

       И додаје: „Почињу да расту нове институције којима припада будућност. То су ШОС, АСЕАН+, Организација афричког јединства и Регионално свеобухватно економско партнерство. Азијска развојна банка већ даје вишеструко више кредита од Светске банке. Неће, наравно, све нове институције опстати, надајмо се да ће остати и један број старих, пре свега у систему Уједињених нација, коме је неопходна хитна реформа, пре свега кроз представљање у секретаријату УН земаља Светске већине, а не Запада“.

       Караганов опомиње: „Главна ствар је не дозволити Западу, који губи, да успори историју или да је избаци из колосека кроз светски рат“.

       Србима одговарају и „Флорида против Давоса“ и руска победа и у Украјини и поводом Украјине.

        За Србе је – док се историјске тектонске плоче померају – главно не одустати под притиском Запада који губи ни од једног крупног националног интереса и ни од једне једине барикаде на којој се брани оно што се мора бранити.

Елизабета Ристановић[10]

Инфективни агенси могу се посматрати као безбедносни ризик са аспекта примене у биолошком рату и биотерористичким дејствима, епидемија и пандемија било да оне настају природним путем или се изазивају вештачки. Развој синтетске и црне биологије омогућио је појачавање патогених својстава, измену и комбинацију постојећих или синтезу потпуно нових биолошких агенаса, деловање на имунски систем и геном човека,  као и развој генетичког оружја специфичног за одређену етничку скупину или појединца. Биолошко оружје може се комбиновати и са конвенционалним, али и са хемијским и радиолошко-нуклеарним. Конвенција о биолошком оружју којом се забрањује развој, производња, складиштење, стицање и трансфер биолошких агенаса и њихових токсина потписана је 1972. године. Законско–правне регулативе базиране на примени Конвенције постоје у многим државама. Упркос томе, опасност од биолошког оружја постаје све интензивнија,  а није јасно због чега до сада никада није формирана независна експертска организација за спровођењео дредаба Конвенције под окриљем система безбедности УН, као што постоји у домену хемијског и радиолошког/нуклеарног оружја, и коме није у интересу да такво тело постоји? Да ли је време за дипломатску иницијативу у том правцу? Пандемија Ковид-19 показала је да овако комплексна здравствена криза, осим медицинских, има и бројне геополитичке, безбедносне, социо-психолошке и економске последице. Питање порекла вируса наметнуло се од самог почетка и кретало се од геополитичких варницаизмеђу САД и НР Кине, па све до друштвених мрежа и инфодемије која је од почетка била стални пратилац овогдогађаја. Трка у производњи и надметање око тога која се вакцина прихвата у ком делу света, показала је да људско здравље и животи у које се сви заклињу, за водеће играче у међународној геополитичкој арени не представљају најважнији циљ. Убрз осмо се суочили и са новим изазовима. Руско Министарство одбране је почетком марта 2022. Године објавило податке да је на територији Украјине, изграђена мрежа од око 30 лабораторија, све трећег нивоа биолошке безбедности, у којима је лабораторијско особље, неретко са дипломатским имунитетом, изводило експерименте са циљем унапређења својстава патогених микроорганизама, укључујући и узрочнике антракса, куге, колере, хеморагијских грозница, туларемије… У опсежној документацији наводе се тачне локације ових лабораторија, као и спискови патогена са којима располажу, докази о финансирању и детаљни описи истраживачких пројеката укључујући и експерименте са душевно оболелима. Прецизно се наводе и подаци о инциденци обољевања људи и животиња на ужем и ширем географском подручју на коме су локализоване био лабораторије, укључујући и околне европске земље. Објављени документи указују на учешће других држава, пре свега САД и Немачке у војно-биолошким програмима спровођеним у Украјини, Јерменији, Грузији, Азербејџану, Казахстану, Киргизији, Узбекистану, Таџикистану. Званично су лабораторије биле под контролом надлежних министарстава здравља, а изграђене су на остацима некадашњих совјетских постројења, са циљем јачања биолошке сигурности и заштите. Неопходност хитног затварања лабораторија истицали су претходних година и неки украјински медицински стручњаци и политичари као и колеге из више земаља света, исказујући бригу за безбедност, животе и здравље локалног становништва. Разлози изградње оваквих капацитета могли би бити вишеструки. Један од њих је свакако лоцирање потенцијално опасних објеката на што већој удаљености од своје територије и ближе подручјима које су од посебног интереса за САД и њене савезнике, затим праћење биолошке (епидемиолошко-епизоотолошке) ситуације у подручјима предвиђеним за распоређивање војних контингената земаља чланица НАТО, као и сакупљање сојева опасних патогена који циркулишу на некој територији и спровођење научно–истраживачког рада у области развоја селективног биолошког оружја. Оваква активност свакако представља кршење Биолошке конвенције и директну претњу биолошкој безбедности не само Украјине и Русије, већ и државама Централне и Источне Европе. НР Кина изразила је истинску забринутост и исказала потребу да се овај проблем озбиљно размотри на међународном нивоу, пре свега УН, јер, по њиховим сазнањима, у свету постоји чак 336 оваквих лабораторија. Кинеске дипломате поставиле су и врло конкретна питања, укључујући и оно због чега САД не дозвољава независни међународни мониторинг над својим био лабораторијама у самој Америци и ван ње и зашто 20 година уназад једнострано спречавају спровођење одредаба Конвенције о биолошком оружју, чији су депозитари потписа били? НР Кина захтева од Вашингтона да обелодани и нформације о циљевима и садржају војно-биолошког програма, преузимајући иницијативу за организовање међународних инспекција америчких војних биолошких објеката. Званичници САД су најпре индиректно признали инволвираност у истраживачке процесе, исказавши бригу да испитивани узорци, резултати и документа не падну у руке рускихснага, а затим су све то оштро демантовали и сврстали у категорију информационог и пропагандног рата, истичући да су лабораторије биле ангажоване у оквиру рутинских медицинско-епидемиолошких испитивања. Огласила се и Светска здравствена организација (СЗО), тражећи од надлежних здравствених органа Украјине да униште веома опасне патогене микробе и њихове продукте – токсине, који се налазе у овим лабораторијама, како би спречили евентуално цурење. Наиме, микроби могу исцурети из украјинских лабораторија, доћи у посед терориста, плаћеника, заразити војнике и локално становништво које бежи из борбама захваћених подручја. Са миграцијама се селе и микроорганизми. Искуство Ковид-19 учи нас да се неконтролисано ширење био-агенаса, не може зауставити. Због тога је неопходно наставити и оснажити дипломатске и све друге напоре како биолошки агенси не би били злоупотребљавани за остваривање геополитичких интереса и како би достигнута знања у будућности служила људском добру и превенцији и лечењу инфективних обољења која свакако односе велики бројљудских живота, посебно у најсиромашнијим државама света. У међувремену треба оснажити властите националне капаците и ресурсе за превенцију и реаговање у случају биотеростичког акта као и појаве епидемија и пандемија опасних заразних болести које представљају реалност времена у коме живимо.

 Стевица С. Карапанџин^[11]

Оружане снаге Руске Федерације војном интервенцијом 24. фебруара 2022. године спречиле су Оружане снаге Украјине у намери извођења нападне операције на Донбас и предухитривши их, демонстрирале су начело превентивног деловања, односно претицања – „погледом у напред”. Примењен је поступак у руској војној терминологији познат под називом опережение. Руска страна је, искористивши пропусте украјинског руководства у припремама за рат, двостраним обухватом, са севера из Белорусије и са југа из правца Крима, постигла стратегијско изненађење, које је експлоатисала на оперативном и тактичком нивоу кроз непрекидну иницијативу, као кључним фактором своје шестомесечне предности. Руске снаге током прве етапе специјалне војне операције нису заузимале територију и поседале зоне и линије, већ су вршиле дубоке продоре по правцима и објектима. Велики маневри, дубока уклињавања и широки обухвати, кроз развлачење украјинских снага на фронт ширине 3.000 km обележили су прву етапу операције. Тиме су, уз бројне тактичке десанте, високопрецизне ракетне ударе, заузимање Маријупоља и обмањивање са намером напада на Кијев, створени услови за другу етапу која је почела 19. априла. Тежиште ангажовања руских снага у другој етапи било је у североисточном делу ратишта, нападом општим правцима Изјум – Славјанск и Луганск – Артјомовск са циљем постепеног „крцкања” украјинске одбране и стварања више мањих котлова. Суштина украјинске стратегије у другој етапи била је одсудна одбрана ради исцрпљивања руских снага и стварања услова за стратегијску контраофанзиву, без обзира на сопствене губитке. Крајем августа, након неколико таласа мобилизације и уз масован увоз наоружања, иницијативу је, уз свеобухватну подршку НАТО-а, преузела украјинска страна, преносећи тежиште на друге делове фронта, при чему је тачка кулминације руско одступање из Херсона. Украјинске снаге искористиле су руске слабости, пре свега недовољност и развученост снага, „плитку” одбрану, непредузимање мера за прекид дотура западног наоружања, као и опрезно извођење борбених дејстава уз настојање да се сопствени губици сведу на минимум. Једна од руских слабости је и двомесечно кашњење делимичне мобилизације због раскорака у политичком и војном тајмингу, чиме се након друге етапе појавио својеврсни „вакуум”. Дотадашњи формат специјалне војне операције „потрошен” је почетком септембра када су украјинске снаге први пут преузеле иницијативу, а руске нису имале адекватан одговор. Несвојствено начелима, однос снага нападач – бранилац, уместо три према један, на почетку рата био је један према један, да би крајем августа достигао однос један према четири, као што је и нетипичан однос губитака један према шест у корист нападача. По оригиналности и доприносу теорији наука одбране стратегије, оператике и тактике, прве две етапе специјалне војне операције постаће део њиховог предмета изучавања. Следи оперативна пауза, а затим трећа етапа, са новом променом иницијативе. Увођењем 200.000 мобилисаних руских војника у зону борбених дејстава, руске батаљонске тактичке групе највероватније ће постати језгра за прерастање у здружене тактичке јединице – бригаде и дивизије груписане у оперативне саставе. То ће утицати да специјална војна операција поприми класичан и масовнији, по руском схватању „ослободилачки” карактер на подручјима где се огромна већина становништва изјаснила за присаједињење Руској Федерацији.

 

[1] Проф. др Радомир Милашиновић

[2] Проф. др Владан Јончић

[3] Проф. др Божидар Форца,  генерал-мајор у пензији,  начелник Катедре безбедности на Факултету за пословне стуздије и право.Универзитета УНИОН-Никола Тесла у Београду.

[4] Проф. др Часлав Копривица, Факултет политичких наука Београд

[5] др Драган Петровић, научни саветник, Институт за међународну политику и привреду, Београд

[6] Професор Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума

[7] Доктор политичких наука  Мирослав Младеновић, Редовни професор Факултета безбедности Универзитета у Београду

[8] Професор Др sci  Мила Алечковић, (Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression, Paris)

[9] Ђуро билбија, новинар, уредник портала Факти

[10] проф. др Елизабета Ристановић

[11] Стевица С. Карапанџин, пуковник у пензији

 

Петко Рашевић