АГРЕСИЈА НАТО ПАКТА 1999. ГОДИНЕ И УГРОЖАВАЊЕ ВИТАЛНИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ

                    Разбијањем бивше СФРЈ, Немачка и Велика Британија, а касније и САД, наставиле су да подржавају сецесионистичке покрете и да признају независност бивших југословенских република. На тај начин, у великој мери, разбијен је српски етнички простор, признате “авнојевске тековине комунизма” и обезвређене жртве и страдање српског народа у Првом и Другом светском рату. Српски народ је суштински ослободио јужнословенске народе и створио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевину Југославију. То није било довољно па је настављено вишедеценијско сатирање Србије и њено разбијање. Након 25 година од агресије НАТО на СР Југославију и перфидне окупације Косова и Метохије, Велика Британија, Њемачка и САД, преко механизама НАТО пакта и ЕУ, признавањем лажне државе Косово 2008. године учиниле су све да  присиле власт Србије да се не бави последицама  агресије.

                   По њиховим препорукама Србија треба да се одрекне Косова и да се “због европске перспективе и будућноси не бави више питањем последица”. Власти у Србији од 2000. године су срљале, веровале Западу и суштински обмањивале народ да га воде у „светлу европску будућност“ а сада је дошло време „реализације уцена или коначног договора о нормализацији односа између две државе“. Дуго се политички и медијски припремало ово време „проналажења решења и нормализације односа између тзв. Р. Косово и Р. Србије“.   Окупацијом и отимањем Косова и Метохије, НАТО пакт и водеће државе ЕУ желе да Србију трајно обогаље у материјалном, идентитетском, верском, културном и моралном смислу и маргинализују је у међународним односима. Да би се смањиле последице НАТО агресије неопходно је променити стратешки курс Србије и одустати од пута ка ЕУ. Потребно је усмерити се ка организацијама и државама које уважавају Србију и српски народ, као што је ШОС, БРИКС и сарађивати са свим државама света које подржавају суверенитет Србије и њене међународно признате границе. То је алтернатива уценама Запада и стратешки излаз за очување Косова и Метохије у саставу Србије. У овом времену стратешких геополитичких промена, најбитније је да се не прихвата и не потписује било какав споразум о нормализацији односа, који би послужио САД-у да се тзв. Косово прими у НАТО пакт и друге регионалне организације.  Насилно и под претњом и принудом одузимање Косова и Метохије јесте доказ да су НАТО и ЕУ наставиле хибридну агресију на Србију и српски народ, све до данас.

            Српски народ у Двадесетом веку је био изложен неслућеном терору агресивних сила у Првом и Другом светском рату а потом и у процесу разбијања бивше СФРЈ. Тај процес је ескалирао у форми агресије НАТО на СР Југославију 1999. године. Након лојалности Мила Ђукановића  и сарадње са НАТО пактом још на самом почетку рата тежиште дејстава је у целости пребачено на простор Р. Србије.

            Агресија НАТО пакта је била нелегална, нелегитимна, без сагласности СБ УН и спровођена је самовоља и насиље над цивилним становништвом а све под плаштом борбе против режима Слободана Милошевића. Против српског народа је вођења нечувена медијска кампања којом је читав народ сатанизован и приказан као колективни кривац. Јасно је свима било да није по среди режим Слободана Милошевића него остварење интереса водећих држава Запада, у процесу разбијања српског етничког простора и окупације Косова и Метохије. Све је то у функцији базирања Америчких, Немачких, Британских и других НАТО формација, на том геостратешки изузетно битном простору. Тај циљ агресије је оствариван у непосредном садејству са Албнијом, терористичком организацијом ОВК и носиоцима пројекта фашистишке творевине тзв. Велике Албаније.

            Завршетком оружане агресије водеће силе Запада су немо посматрале етничко чишћење Срба са простора АП Косово и Метохија и наставак дивљања терориста 2004. године кроз даљи прогон српског народа и кроз уништавање верских и културних објеката и приватне имовине. То им није сметало да подрже проглашење лажне државе Косово и да утичу на њено убрзано признање у свету, током 2008. године. Логиком свршеног чина и признавањем такозване реалности ценили су да ће у кратком времену притисцима на Србију довршити тај процес, кроз учлањење у НАТО и ЕУ, а потом и у УН.

            Пребацивањем преговора између Србије и лажне државе Косово из УН у надлежност ЕУ, учињен је стратешки промашај. Запад је посредно избацио непосредан утицај других великих сила на ток и резултате преговарачког процеса. То је политички промашај српских власти, јер су пристале на то и посредно пристали на преговоре који су на штету Р. Србије и српског народа у целини. Тако је и Бриселски споразум постао лош оквир за проналажење коначног решења јер је срачунат на потпуно и темељно уклањање српске државе са простора Косова и Метохије и на промену међународно признатих граница Р. Србије.

            Српски народ никада није волео уцене и ултиматуме, ма од кога они долазили и није питао за цену када брани вредности, своје светиње, слободу и будућност поколења. Они који нуде  решење кроз одузимање националне територије, очигледно не познају српски народ.

Осим проблема лажне државе Косово, српски народ је суочен са многим другим последицама НАТО агресије које се дешавају све до данас а односе се на разорену привреду, банкарски систем, погрешан економски модел, урушене државне системе и институције, уништену инфраструктуру, последице радиоактивности и хемијске контаминације животне средине и утицај на масовну појаву оболења становништва.

Паралелно са тим чини се све да се трајно дезинтегрише српски етнички простор кроз осамостаљење Црне Горе и промовисање њеног антисрпског карактера у националном, верском, језичком и културном погледу. У БиХ се настоје угушити колективна права српског народа, кроз унитаризацију те државне заједнице и такозвани будући “грађански модел државе”, где би српски народ као и пре рата био изложен мајоризацији и тихом прогону. Зато Република Српска јесте услов опстанка српског народа на простору БиХ и око тога не сме бити никакве погодбе у процесу европских интеграција. Што непосреднија и свеобухватна сарадња Р. Србије, Р. Црне Горе и Р. Српске јесте јединствен национални интерес, који је дубоко усађен у душу српског народа.

 

СТРАТЕШКИ КАРАКТЕР ПОСЛЕДИЦА АГРЕСИЈЕ НАТО 1999.

            Последице НАТО агресије 1999. године, које нису још залечене и саниране, огромне су, веома болне и народ не подржава решења која Запад жели наметнути претњом и насиљем. Истраживање последица НАТО агресије, власти Р. Србије од 2000. године па до данас, под притиском САД и других водећих сила НАТО пакта никада нису покренуле на прави начин због понизног додноса према западним силама, као и због њихових тајних притисака и претњи, кроз наставак хибридне аресије.

            Спорадични покушаји да се покрену истраживања, израчуна почињена штета, утврде чињенице те да се покрену судски спорови за надокнаду штете држави, приватним и правним лицима остали су без наставка подршке и учешћа државе. Медијски се веома скромно обележи сећање на мртве тог 24. марта и на томе се све заврши.

            За потребе овог рада изведене су и побројане последице НАТО агресије на СР Југославију 1999. године: 

Врсте последица:

• Разарање националне инфраструктуре, убијање и рањавање 2128 цивила, војника и других припадника снага безбедности;
• Окупација историјског и духовног средишта националне територије, Косова и Метохије;
• Прогон преко 230.000 људи са простора Косова и Метохије;
• Протеривање државе Србије и њених институција са Косова и Метохије;
• Злочини и терор над српским и неалбанским народом, након уласка КФОР-а и терориста УЧК у српска насеља;
• Сатанизација српског народа у Европи и свету;
• Економско, привредно и демографско пустошење Србије, све до данас;
• Одлазак младих школованих стручњака из земље;
• Разарање и уништавање културне, верске и националне баштине на Косову и Метохији;
• Распродаја и узурпирање државног и приватног власништва на Космету;
• Продаја природних ресурса странцима, првенствено америчкој политичкој и војној елити;
• Спречавање повратка расељеним и прогнаним са Космета;
• Сецесија и проглашење независности лажне државе Косово;
• Признавање лажне НАТО државе Косово од већине држава чланица НАТО и ЕУ,
• Измештање преговора из УН под окриље ЕУ;
• Успостављање тзв. Административне линије – границе и интегрисаног управљања границом;
• Увођење царине;
• Стављање Севера Космета под правну и полицијску контролу лажне држве Косово;
• Доношење Бриселског споразума – који је само спроводила Р. Србија;
• РХ контаминација простора Србије, тежишно Космета и југа Србије;
• Пораст оболелих и умрлих у Србији, као и припадника КФОР-а;
• Политички притисци на Србију да се одрекне Косова и Метохије кроз доношење тзв. “споразума о нормализацији односа”;
• Осамостаљење Црне Горе и развијање њеног антисрпског карактера;
• Дискриминација српског народа у Црној Гори;
• Затирање српског језика, нације и српске културне баштине у Црној Гори и континуирано отежавање рада Српске православне цркве; и
• Покушај унитаризације БиХ кроз пренос надлежности Р. Српске на централне органе власти у Сарајеву, итд.

          

 Ово је само пуко набрајање неких од стратешких последица агресије НАТО пакта 1999. године. Њихова елаборација јесте предмет великих мултидисциплинарних истраживањ, која ће у складу са одлукама Народне скупштине Р. Србије подржати извршна власт, пре свега Влада кроз адекватно буџетирање пројеката. Свака последица има различиту дубину и кванитативни израз. Проблем је што држава до данас није преко својих установа дошла до укупних сумарних последица и штета по Србију нити је то званично пренела међународним институцијама. Остаје се углавном на процени материјалних последица разарања  а те ране су видљиве широм Србије и данас. Ми као да се стидимо тих рушевина а не агресор и кријемо их параванима од пролазника са сликама своје младости и изрекама својих знаменитих војвода.

            Преко медија у Србији величају се донације Запада – не говори се о висини штете и изнетом капиталу из Србије кроз приватизацију. Тако да испада да су још те поједине земље Запада “хумане” јер инвестирају у предузећа, где су већином понижавајућа примања, а држава им даје све погодности и често их финансијски стимулише значајним износима.

            НАТО пакт није ни у ком смислу надокнадио штете које је изазвао агресијом 1999. године, убијањем недужних, разарањем цивилних насеља, објеката инфраструктуре, радиолошком и хемијском контаминацијом, прогоном и расељавањем становништва са Косова и Метохије, разарањем индустрије на ширем подручју Србије, одласком у свет младих образованих кадрова и сл. Сав тај злочин није довољан, него се још тражи сагласност и пристанак на ампутацију око 17 одсто државне територије. Србија је једина држава у Европи од које се тако нешто тражи након Другог светског рата.

            Свеукупне последице агресије НАТО пакта 1999. године држава Србија, због притисака и уцена Запада, није још утврдила и ставила на папир а камоли да је покушала да оствари права пред међународним и националним судовима за штету која је причињена приватним и правним лицима.

            Материјална штета настала само разарањем процењена је на преко 100 милијарди долара. Када се узму и саберу остале процењене штете и накнадне последице причињене привреди, становништву, оболелим од последица зрачења и хемијске контаминације ваздуха, воде и земље, одласка младих високообразованих кадрова, долази се до огромних ненадокнадивих штета које мењају будућност потомства, тако да је било каква прича о бесповратним „донацијама“ које дају поједине државе НАТО нереална, нетачна и у функцији медијске пропаганде и „шаргарепе“ коју Запад деценијама нуди српском народу. Да постоје објективне међународне институције које би обавезале државе које су тежишно спроводиле агресију, Србија би данас живела далеко боље и не би била у позицији таоца да јој државе Запада дају неповољне кредите, након разарања привреде и пљачкашке приватизације и донације које се политички инструментализују и медијски експлоатишу у процесу европских интеграција.

            Агресија на СР Југославију, по мишљењима многих западних политичара и генерала, била је истовремено и „експериментални рат“ који је НАТО-у послужио да, између осталог, припрема своју авијацију за нападе у сложенијем борбеном простору и против великих сила које му стоје на путу, јер је надмоћност била велика и постојала је диспропорација у односу снага. Бомбардовањем Србије, Русији је послата порука о томе ко је победник у Хладном рату, а НР Кини да види шта је може снаћи ако се нађе на путу америчких стратешких интереса на Далеком истоку. И ништа од тога није кривица Србије, која је урадила све што је могла, јер су међународне околности биле такве да је Русија била слаба.[1]

            Бомбардовањем кинеске амбасаде послата је још једна додатна порука Кини, да схвати да је НАТО, пре свега САД „необуздани господар живота и смрти“ и да може глобално и унилатерално војно да делује. Питање Косова и Метохије јесте првенствено проблем Србије, али истовремено треба да буде питање и проблем Кине и Русије и свих других слободољубивих држава света, које се противе насиљу у међународним односима. Нормално би било да управо те две велике силе понуде кинески и руски „косовски пакет“, те да се на тај начин дође до што објективнијег и обострано прихватљивог решења.

            Осиромашени уранијум већ годинама узима данак у Србији, тврди велики број медицинских стручњака. Томе у прилог иду чињенице утврђене статистиком и међузависношћу зрачења и контаминације животне средине са порастом оболевања и умирања становништва од различитих врста малигних болести. Доктор Слободан Чикарић, професор Медицинског факултета и радиолог у Београду, тврди да, према вишегодишњим истраживањима, апсолутно постоји веза између повећаног броја малигних обољења у Србији и осиромашеног уранијума који је НАТО бацио на нашу територију:

            „Бугари и Грци су мерили зрачења током ратних дејстава – марта, априла, маја 1999. године, и утврдили да је зрачење повишено за 20-30 одсто. Према томе, они који тврде да се та прашина није ширила са територије Косова и Метохије, били су у заблуди, и зашто то тврде не знам … од 2001. до 2010. пратили смо кретање малигних тумора у Србији и утврдили да је стопа инциденције (број новодијагностикованих случајева рака у дефинисаној популацији) расла два одсто годишње. Она је 2010. била већа за око 20 осто у односу на 2001. Та стопа раста од два одсто је четири пута брже расла него у Немачкој, Шведској, Енглеској, а у САД је у исто време опадала за 0,6 одсто годишње“, каже проф. Чикарић, председник Друштва Србије за борбу против рака.[2]

            Стопа морталитета од малигних тумора, је расла 2,5 одсто годишње тако да је 2010. године за 25 одсто била већа него 2001 – централна Србија и Војводина су имале 330.000 новорегистрованих и 180.000 умрлих. Чикарић тврди да је једино могуће објашњене да је стигла радиоактивна прашина са Косова и Метохије не само на централну Србију, већ целу земљ и одређене делове Балкана. Ми имамо највећу стопу морталитета, умирања, од малигних тумора у Европи. Што се тиче стопе инциденције, нисмо на првом месту у Европи, али како се све то дешавало, и у којој мери је уранијум утицао да се то дешава, то је битно“, додао је Чикарић.

            Према његовим речима, у Србији је за 15.000 – 33.000 оболелих од рака крив осиромашени уранијум, а умрлих од 10.000 до 18.000. У мушкој популацији рак плућа је на првом месту, а у женској рак дојке. Чикарић као пример наводи и случај италијанских војника. „У Барију у болници пише – сви који су из било ког разлога боравили на Косову и Метохији да се подвргну прегледу. Од 558 италијанских војника, 47 је умрло, а сви су били на Косову, три пута“.[3] То је део „косовског пакета“ о коме САД, НАТО и ЕУ нису никада проговорили ни реч а камоли да су хтели да разговарају о обештећењу.

            „Милосрдни анђео“, од када је дошао на Балкан, унео је хаос и немир. И сада, након 19 година, још увек, како наводе стручњаци, осећамо његове последице, а што је најгоре, вероватно ће их осећати и поколења.

            Годинама уназад највише се говорило о дејству осиромашеног уранијума из НАТО бомби и пројектила на здравље становништва у Србији, али знатно мање се говорило о другим штетним ефектима и „хемијском рату“ који је вођен бомбардовањем многих хемијских постројења. Мирјана Анђелковић Лукић, која је током бомбардовања имала у увид у материјале и супстанце које је НАТО користио у својим бомбама током 1999. године, истиче да се тада водио специфичан „хемијски рат“:

            „НАТО алијанса је бирала места која ће бомбардовати, то су углавном били нафтни и бензински резервоари, с течним гасом, резервоари с опасним хемијским сировинама које су служиле за прераду пластичних маса, трафостанице у којима је био пирален који спада у карциногене, мутагене и тератогене супстанце. Горео је пирален на отвореном што је у Европи незамисливо, јер су сви производи сагоревања пиралена изузетно токсични. Није сав пирален изгорео, већ се велика количина тог уљаног отрова излила и отишла у надземне воде које је загадила, али исто тако и подземне. Он је тежи од воде и пада на дно, при том је слабо растворљив и за сва времена остаје на дну река или у подземним водама трујући их“, рекла је Мирјана Анђелковић Лукић.

            Плански и смишљено су гађана постројења хемијске индустрије и складишта готових производа. Бомбардовани су објекти и хемијска постројења у: Панчеву, Новом Саду, Лучанима, Прахову, Бору, Баричу, Крушевцу, Крагујевцу, као и све фабрике наменске производње. У панчевачкој „Петрохемији“ намерно је гађан резервоар са мономером винилхлоридом, једињењем које се масовно користи за израду пластичних маса и које је врло токсично и канцерогено.

            Годину дана после бомбардовања, и отприлике толико од када су радници ЕПС-а чистили далеководе на које су бачене касетне бомбе са „угљеним влакнима“, 36 младића који су на томе радили су умрли, тврди Мирјана Анђелковић Лукић. Она објашњава да се електропроводљива влакна која су бацана на наше енергетске системе састоје од силицијум диоксида и металног алуминијума којим су та влакна пресвучена. Чишћење се вршило механички, примитивно, метлама, као што су радили младићи из ЕПС-а, који су оболели и страдали. Када се узму у обзир све бомбе које су пале на територију Србије, али и мете које је НАТО гађао, може се закључити да је агресија НАТО пакта на СРЈ имала све ефекте хемијског рата који су изазивани намерним гађањима хемијских постројења, резервоара и складишта. Очигледно је да је минули рат имао више циљева, за агресора једнаких по важности, али је за нас најстравичнији онај који се односи на угрожавање живота и здравља читавог једног народа на овим просторима. Агресија на СРЈ проузроковала је велике патње и погибељ народа, рушење и уништавање материјалних и културних добара и произвело једну од највећих еколошких катастрофа двадесетог века на просторима Европе, чије ће последице осећати и будуће генерације.[4]

            Планери и пилоти САД који су узели највеће учешће у оквиру НАТО агресије никада нису одговарали за почињене злочине. Напротив, тај рат су многи политичари и генерали САД схватили као прилику да се енормно обогате за кратко време. Пензионисани генерал САД Весли Кларк, који чека добијање лиценце за експлоатацију угља на Косову и Метохији, не успева да заокружи баш све аспекте пословања. Кларк, као бивши командант НАТО-а за Европу, и његова фирма „Enviditi“, којој је влада НАТО државе Косово дала лиценцу за ископавање лигнита за производњу течног горива и гаса, цени да је то заслужио злочином који је починио над српским народом. Ако томе додамо да се Косово налази на петом месту у свету по резервама лигнита, онда је јасно о ком планираном профиту се ради. Распродаја природних ресурса Србије на Косову и Метохији јесте пљачка, о којој власт Србије не говори довољно нити покреће то питање пред међународним институцијама.

 

ОТИМАЊЕ И ГУБИТАК ПРИРОДНИХ БОГАТСТАВА И ВЛАСНИШТВА Р. СРБИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

           Поред геостратешких разлога  многи политичари и аналитичари међународних односа и савремених војних интервенција истичу и економски карактер и циљеве агресије. Наиме, ради се о огромним резервама природних ресурса, енергената и руда које поједини лобији из САД и велике Британије желе да узму за што мање новца.

            При том, готово 60 одсто целокупног рудног богатства које Република Србија поседује простире се управо на Косову и Метохији, а укупна вредност се процењује на минимум 1.000 милијарди долара. Београдски лист „Економист“ 2008. године објавио је да одвајањем Косова држава Србија губи најмање 85 милијарди евра, колико вреде резерве угља лигнита, али и 50 милиона тона цинка и олова, што вреди око осам милијарди евра.

            Стручњаци Светске банке проценили су, са друге стране, да рудно богатство на југу Србије „вреди знатно мање“, односно 13,5 милијарди евра, али да би те резерве могле да буду експлоатисане 200 година. Резултати вишегодишњег истраживања које је до 2000. године радио Геолошки институт Србије, а која се односе на делове северног и источног дела Косова и Метохија, такође су импозантни. У питању су резерве од око 34 милиона тона руде олова, цинка и сребра из којих може да се добије око 1,5 милиона тона олова, 1,5 милиона тона цинка и око 3.000 тона сребра.

            Осим Кларка, на Космету су кроз разне инвестиције присутни и Медлин Олбрајт, бивша државна секретарка САД, али и бивши заменик шефа Умникове администрације Џок Кови. Њене послове, то јест, послове њене фирме на Косову води брат Хашима Тачија, Гануп Тачи. Он под капом „турско-америчког“ конзорцијума улаже и у инфраструктуру, а највише у изградњу путева. На челу тог конзорцијума се налази Американац Џок Кови, бивши заменик шефа Унмика на Косову. Тај конзорцијум, делом преко фирме Тачијевог брата, обрће средства и у енергетици, односно, продаји струје. Поред тога, ангажовани су на изградњи аутопута од границе са Албанијом до Мердара.[5] 

            Наведени подаци говоре о природи мафијашких веза бивше администрације САД, “дубоке државе” и косовских терористичких центара моћи лажне државе Косово.

            Проблем Србије данас јесте и у томе што не постоји консензус релевантних политичких странака власти и опозиције око Косова и Метохије. Део опозиционих странака и један део јавних личности, без срама делује противуставно, ради доласка на власт уз обећање да ће безусловно признати лажну државу Косово. Очекивати је да ће се на питању Косова и Метохије народ коначно „освестити“ убрзано и да ће наћи начин да се отараси свих оних политичких странака које су помогле или пристају на издају Косова и Метохје. Све странке које су јавно заговарале предају Косова и Метохије постале су минорне и друштвено безначајне. Народ и грађани Србије ће се брзо престројити и подржати оне странке које не дају сагласност на предају и издају Косова и Метохије. На страни Србије је међународно право, воља народа и Устав Р. Србије. Доношење одлука мимо Устава и воље народа јесте пут у хаос, безнађе и неизвесност са тешким последицама.

 

ИЗГРАДЊА КОСОВСКИХ ОРУЖАНЕИХ СНАГЕ И “СПОРАЗУМ О НОРМАЛИЗАЦИЈИ” ИЗМЕЂУ КОСОВА И СРБИЈЕ

             Западу се жури да се што пре донесе тзв. Споразум о нормализацији односа између Косова и Србије, који би се легализовала лажна држава Косово, суштински помериле би се међународно признате границе Р. Србије са Кошара на Мердаре и створили би се услови за формално признавање тзв. Косовских оружаних снага (КОС). То је био и почетни стратешки циљ САД, још пре агресије на СР Југославију. Под плаштом “нормализације односа” између Београда и Приштине НАТО пакт настоји да формализује легализацију окупације Косова и Метохије. На тај начин НАТО би постао и формално сила која одлучује о свему у лажној држави Косово. Сваки покушај заштите Срба на Космету од безбедносних снага Србије, сматрао би се “агресијом на Косово”. Лажна држава Косово постала би чланица НАТО пакта и простор за базирање НАТО снага на Балкану у даљем походу на Исток. Тако би Србија суштински постала са својом националном територијом на страни НАТО пакта. О овој будућности треба да размишља српска власт и да постане свесна које дугорочне последице доноси народу и држави са потписивањем “трајно обавезујућег споразума”.

            Косово нам не може нико узети ако га сами не предамо, а ако га предамо на њему ће се убрзо почети градити инфраструктура САД и УК, па и НАТО пакта, која је неопходна за извођење војних операција на југоистоку Европе. На тај начин Србија постаје држава на линији ватре, која је својим промашајима укинунула војну неутралност и трајно уступила велики део националне територије НАТО пакту. То је довољан разлог да Србија никада не прихвати могућност учлањења тзв. Косова у регионалне и међународне организације. За Србију је већа опасност укључивање Косова у НАТО пакт, него у ЕУ. О томе се не говори а то је суштина целокупне кампање Запада, која се спроводи под плаштом јачања мира и безбедности на тзв. западном Балкану.

            Власт у Србији се упорно труди да убеди народ да „другог излаза нема“ и да баш сад и ускоро треба да се заврши Косметска криза, ради “перспективе потомства”. Ако је перспектива потомака у предаји идентитетске националне територије и померању и промени међународно признатих граница Србије, онда нека питају народ коме је већ јасно да се ради о класичној отимачини историјске националне територије и о неуставном деловању и потписивању аката и споразума који су неуставни и у супротности са виталним националним интересима.

            Америци и водећим државама НАТО пакта, након скоро 25 година од окупације, тог дела Србије треба “међународна тапија” да је то њихов простор. Не боре се Американци и Британци за срећу и демократију “косовара”, него за дугорочне своје интересе јефтиног базирања снага и изградњу инфраструктуре на југоистоку Европе, на централној позицији – раскршћу цивилизација, религија и нарко трафикинга. Из тих разлога не дозвољавају никакву поделу нити останак чистих српских општина севера Косова и Метохије у Србији.

            Потребно је да се након Бриселског споразума а великог “српског неспоразума”, кроз постизање тзв. споразума о нормализацији односа суштински заувек Србија одрекне Косова и Метохије, како би се коначно заокружила независност лажне државе Косово и промовисале преостале државне институције, попут Косовских оружаних снага. За тај чин извршене су материјалне, кадровске, организационе, међународне и медијске припреме да се то озваничи убрзо након доношења тзв.  споразума  о нормализацији, који би заувек српском народу и потомству оспорио право на Косово и Метохију јер би граница са Кошара и Паштрика била и формално премештена на Мердаре, Јариње и Брњак.

            За све досадашње кораке које је чинио НАТО са властима лажне државе Косово власт Србије је имала потпуне информације, али нажалост често није на примерен и званичан начин упутила протест или неслагање нити је јако на томе инсистирала. Школовање будућих официра и обуку будућих подофицира и војника будућих тзв. КОС, Србија није ни симболички оспоравала кроз сугерисање Србима да не иду у Косовске снаге безбедности. То тек чини у последње време након испољене самовоље власти у Приштини и при изградњи тзв. “Оружаних снага Косова”.

            Многи политичари у Србији сугеришу да се “призна реалност”, а пре су говорили да суштински никада неће признати независност лажне државе Косово и да је то та реалност. Сада измишљају неку другу реалност, коју диктирају САД, Велика Британија и Немачка. За народ то није реалност него легализација окупације. Устав Србије је за српски народ “трајно обавезујући споразум” а Бриселски споразум и сви други споразуми треба да се примене у међународно признатим границама Србије, уз пуну и највећу аутономију Албанаца на Косову и Метохији.

Треба знати да тзв. Споразум о нормализацији односа  Србије и лажне државе Косово (тзв. Споразум), није заснован на вољи народа, међународном праву, Уставу Р. Србије нити на Резолуцији СБ УН, него на уцени и диктату САД, ЕУ и НАТО пакта. То је завршни документ капитулације Србије и српски неспоразум између власти и народа. Такозвани споразум је потребан пре свега САД-у како би довршили процес окупације и легализовали отцепљења Косова и Метохије од Р. Србије. Њима је потребна лажна  држава Косово, као чланица НАТО пакта а потом да се присаједини Албанији. Америка је изабрала Албанију за стратешког партнера на Балкану и постепено ради на реализацији пројекта тзв. Велике Албаније. Изјаве америчких званичника да желе добре односе са Србијом су неискрене и у функцији придобијања власти Србије да подпише тзв. Споразум.

Свака прича наших политичара да неће дозволити члансто НАТО државе Косова у УН и да неће признати ту НАТО државу је огромна лаж за народ, јер то од њих нико и не тражи.

 Америци је потребно Косово у НАТО пакту, као њена територија на Балкану, која заједно са Албанијом омогућава јефтино и повлашћено базирање копнених, ваздухопловних и поморских снага, на југоистоку Европе.  Без тзв. Споразума нема чланства Косова у НАТО пакту а нема ни присаједињења Албанији. Тај простор тзв. Велике Албаније, проширен Северном Македонијом а у перспективи и са обогаљеном Србијом јесте тај, тзв. Отворени Балкан. Вероватно се мисли да је више „отворен“ као колонија за криминал, трафикинг, наркотике и друге садржаје незаконитог деловања а јавно се промовише под плаштом убрзаног „привредног развоја“. Не требају Србији отворене границе са Албанијом, када власт и не зна где су јој границе према Албанији и олако предаје и помера ту границу са Кошара и Паштрика на Мердаре, Јариње и Брњак. Било какав тзв.  Тзв. Споразум који не уважава међународно признате границе Р. Србије и мења их јесте злочин, кривично дело и велеиздаја. Сваку борбу за Косово и Метохију власт покушава искомпромитовати са тзв. екстремним српским национализмом и организацијама које се боре за власт. То наравно не одговара истини и представља обичну пропаганду режимских медија, тзв. аналитичара који су корумпирани и лажу народ за велике паре, како би амортизовали отпор народа а и то је кривично дело саучесништва у велеиздаји.

            Применом Бриселског споразума, власт у Србији је гурнула народ са севера Косова у наручје НАТО државе Косово. Срби су приморани да признају власт и законе косовских власти. Какав је то јадан осећај тог нашег народа када га сопствена држава гура у загрљај власти коју чине озлоглашени терористи ОВК? Тешко је то и замислити, али по први пут након Другог светског рата, на југоистоку Европе насиљем се мењају границе, а од жртве – државе Србије тражи се да то прихвати ради “светле европске будућности”.

            НАТО, у складу са инструкцијама САД, већ дуже време ради на формирању Косовских оружаних снага. У том смислу, уз помоћ НАТО и уз донаторство у техници, опреми, обуци специјалиста, школовању старешинског састава на војним академијама, пре свега у Великој Британији, Бугарској, Македонији, Турској и у другим државама, створени су сви предуслови да се настави развој тзв. Косовских оружаних снага.

            Србија може да се нађе у ситуацији да се, после потписивања такозваног обавезујућег споразума, на административној линији према јужној Покрајини нађу Косовске оружане снаге, као део НАТО структуре. То је изненађење за поједине неуке политичаре и њихове плаћене аналитичаре, који понављају изанђале мантре са Запада.

            У НАТО пакту знају да се без заокруживања независности лажне државе Косово неће моћи легално промовисати КОС а да се не поништи Кумановски споразум и  Резолуција 1244 СБУН.

Зар неко у Вашингтону, Берлину, Бриселу, Лондону мисли да ће Срби који су на Косову створили Царство, примили веру, изградили културу и традицију пристати да се одрекну свега. Свежа су и стална сећања на своје претке, страдалнике од 1389., 1912., 1918. године па до 1999. године и нико нема право предати образ и срце своје државности и свог постојања зато што „им прете повлачењем инвестиција и увођењем виза, за те лепоте тзв. Запада. Мисле на Западу да држањем преговора у тајности могу искључити вољу народа. Верују да ће посредници некакве  петорке, изасланици и емисари Запада подвалити власти Србије неки бедни споразум о нормализацији, којим би се трајно одрекла Косова и Метохије. Неће Србија никада заборавити Високе Дечане, Грачаницу и Пећку Патријаршију.  

Има оних у Србији који мисле да треба испунити све захтеве Америке и Запада те да је „куцнуо час“, да се Србија одрекне сопствене државе, да згази идентитет, постојање и да капитулира пред уценама Запада. Зар постоје те ситне душе које искрено верују да долази коначно њихов дан када ће се Русија у Србији прогласити за непријатеља, Косово за суседа, а када ће НАТО агресија постати „хуманитарна интервенција“?

Много је сличних питања којима се изражава дубока неверица народа да постоје оне снаге у Србији које самоубиство проглашавају спроразумом о нормализацији.

Кривично дело велеиздаје никада не застарева..!  „Косово је небеско решење српскога питања! Речи Матије Бећковића продрле су у душу свих Срба..“[6]

„Јерусалим је једини град, а остало су места и Косово је једино поље, а остало су пољане. Косовска битка је једина битка која траје вековима, а остало су туче, а Косово поље је највећи  врх наше вере и наше културе. Србин је онај кога се Косово тиче, али Косово није само на том простору и на земљи, него је и на небу и свуда где има српског народа“.[7]

Поједини политичари и странке, из власти и опозиције, на Космет гледају као на плен који треба испоручити Западу, како би се опстало на власти или дошло на власт мимо воље народа. Пре избора скоро сви „роне сузе“ над Косовом, све док се не преброје гласови. Након тога почињу причати, о ЕУ и у НАТО, знатно другачије. Власт се правда „огромним и сталним и све већим притисцима“, а неке странке из опозиције у посетама водећим државама НАТО пакта и ЕУ, скоро да се куну да ће они бити „прави издајници“ и неће одуговлачити са решавањем статуса Косова и Метохије. У стању су чак да им се извину за „време неразумног чекања“. Јадан је народ који има такве представнике који су спремни да причају о сецесији своје националне територије.

Уставна обавеза свих који се баве политиком у Србији јесте да чувају суверенитет, интегритет и територијалну целокупност..! Политика не може бити покриће за непријатељско деловање, које треба кривично процесуирати. Решење за Косово и Метохију треба тражити у највишем степену аутономије у оквиру Р. Србије и без промене међународно признатих граница. Ако спонзори тзв. Косовске независности не желе да промене одлуку, онда Србији остаје могућност да им никада не да сагласност на решење које је успостављено насиљем и које се жели постићи уценом.

Зато било какав споразум  са лажном државом Косово, изван устава Р. Србије, под уценом Запада, јесте опасан српски неспоразум који легализује пут те творевине у окриље НАТО пакта и ЕУ. То би трајно пореметило унутрашњу стабилност у Србији, све до доласка власти која би огласилаа тај тзв. Сспоразум неважећим и нелегитимним, из више разлога, а све оне који су на неуставан начин извршили сецесију државне територије привела и кривично процесуирала.

 

                                                      *                        *                             *

            Агресија на СР Југославију  била је нелегална, нелегитимна и нанела је дугорочне огромне и несагледиве губитке и последице српском народу. Током агресије су почињени злочини из све три области међународног права и то злочин против мира, ратни злочини и злочин против човечности. Приватним, правним лицима и држави је причињена огромна директна и последична материјална и нематеријална штета. Последице нанете агресијом су далекосежне и осећаће се јако дуго, кроз различите садржаје друштвеног живота.

            Србија још увек није прецизно утврдила ни у којим областима и које врсте штета су нанете а самим тим није исказала ни приближан садржај и обим последица. Вероватно је то израз и континуираних притисака водећих сила НАТО пакта да није “пожељно бавити се тиме и да треба гледати у светлу европску будућност”.

            Стратешки је интерес Р. Србије да прикупи доказе и да упозна међунардну јавност са укупним последицама НАТО агресије и са терором и злочинима тзв. Ослободоличке војске Косова. На основу тих аргумената треба покренути тужбе за причињену штету пред националним судовима држава које су директно учествовале у извршењу тих злочина.

            За наставак поступања у овој области, а ради свеобухватног утврђивања насталих материјалних штета и утврђивања насталих штетних последица, налажење одговарајућег начина за ублажавање и отклањање последица и примену изабраних решења потребно је институцинално организвање и подршка државе ради формирања научних тимова, организациона и материјална подршка и усклађивања поступања према јединственом плану и циљевима.

            Република Србија је тек 2018. године предузела прве кораке подршке истраживањима здраствених  и еколошких последица агресије. Проблем је у томе што власт Србије није пружила потребну подршку, него је све остало на нивоу комисија и радних тела, који су формирани. Неке водеће државе НАТО пакта  и ЕУ учиниле су све да се не дође до резултата и да се спречи масовније покретање кривичних поступака у државама које су учешћем и дејствима њихових војски починиле злочине над цивилним становништвом, инфраструктуром и животном средином.

            Потребно је да се кроз истраживање злочина НАТО пакта опишу и применом научних метода егзактно аргументују материјалне, еколошке, привредне, медицинске, демографске, правне, друштвене, политичке, културне  и друге последице, те да се објективно и са потпуном аргументацијом утврди основаност кривице појединих учесника у агресији, за конкретне злочине.

            Због страдања које је претрпео српски народ као и због последица које и данас трпи било би међународно пожељно и одговорно да се формира Фонд за обнову Србије, где би кроз донације државе које су учествовале у агресији уплаћивале новац, који би се користио на транспарентан начин за обнављање порушене инфрасруктуре, као и за исплату штета које су причињене приватним и правним субјектима. Поред материјалне штете која је преко 100 милијарди долара, потребно је обештити породице убијених цивила и пружити помоћ и исплатити одштету породицама код којих су оболели или умрли од најтежих малигних болести.

            У режији Њемачке, САД и Велике Британије донети Бриселски споразум, Вашингтонски, па поново Бриселски и Охридски споразум јесу ултиматуми и уцене Запада, које је српска власт прихватала под претњом и присилом. Народ у Србији не подржава те споразуме и спреман је да се бори за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Државе које су учествовале у агресији на Србију настоје да избегну историјску и моралну одговорност пред међународном јавношћу кроз суштинско признање лажне државе Косово. Србији се жели приписати колективна криваца српског народа за губитак Косова и Метохије. Поред окупације Косова и Метохије неке државе Запада, пре свега Велика Британија и Немачка раде све да покидају везе Србије са Црном Гором и Р. Српском и спрече било какву помисао о интеграцији српског народа у јединствену државу.

ЛИТЕРАТУРА

Књиге:

1. Горан Шарић „ВЕЧНИ РАТ – СРБИ У ТАЈНИМ АРХИВАМА ВАТИКАНА“, Београд 14. 12. 2017.
2. ИСТОРИЈА СРБИЈЕ, треће издање, Нови Сад 2014.

 Сајтови:

10. https://www.blic.rs/vesti/svet/sokantna-izjava-generala-nato-o-bombardovanju-1999-godine/p03fvhy
11. http://mondo.rs/a977822/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999.-godine-osiromaseni-uranijum-Slobodan-Cikaric.html
12. http://mondo.rs/a977822/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999.-godine-osiromaseni-uranijum-Slobodan-Cikaric.html
13. http://mondo.rs/a972899/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999-vodjen-specijalan-hemijski-rat.html
14. https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201609151108130959-kosovo-metohija-vesli-klark-ruda-pljacka-srbija1/
15. http://m.novosti.rs/
16. https://rs.sputniknews.com/analize/201804171115303709-kosovo-vojska-nato-formiranje-analiza/
17. https://rs.sputniknews.com/analize/201605221105876470-Kosovo-NATO-drzava/
18. Танјуг, Факти, 30.06.2017.
19. http://www.vijesti.me/vijesti/njemacki-sdp-brine-nas-najava-hapsenja-medojevica-945235

 

проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пнзији

 

[1]   https://www.blic.rs/vesti/svet/sokantna-izjava-generala-nato-o-bombardovanju-1999-godine/p03fvhy

[2] http://mondo.rs/a977822/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999.-godine-osiromaseni-uranijum-Slobodan-ikaric.html

[3]http://mondo.rs/a977822/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999.-godine-osiromaseni-uranijum-Slobodan-Cikaric.html

[4]http://mondo.rs/a972899/Info/Drustvo/NATO-bombardovanje-1999-vodjen-specijalan-hemijski-rat.html

[5] Зборник радова, Последице агресије НАТО пакта на СР Југославију 1999.године, ЕБФ, Београд, 2019.

[6] https://www.novosti.rs/crna-gora/vesti/931438/kosovo-nebesko-resenje-srpskoga-pitanja-reci-matije-beckovica-prodrle-dusu-svih-srba-video

[7] http://gracanicaonline.info/2016/10/12/matija-beckovic-kosovo-je-jedino-polje-a-ostalo-su-poljane/